Prvi plavi tramvaj u Beogradu

Da li nas crveni beogradski tramvaji zaista podsećaju na kioske sa viršlama, kako to nedavno reče aktuelni gradonačelnik Beograda, u čudnoj aluziji na nekadašnje PKB kioske za viršle koju mnogi i nisu baš razumeli, pa je to razlog da ih ovih dana “prefarbamo” u plave, teško je potvrditi ali i demantovati, s obzirom da se tih čuvenih kiosaka sećaju samo oni koji su već dobrano zagazili u šestu deceniju.

Ali sa “beogradskom plavom bojom” na tramvajima izgleda da bi se saglasili i nekadašnji gradski čelnici, i to iz – pedesetih godina prošlog veka!

Naime, tada je sa funkcije ministra za prosvetu i kulturu na mesto prvog čoveka Beograda, i to u dva mandata (od 1951. do 1955. i od 1957. do 1961. godine), došao Đurica Jojkić.

U vreme njegovog mandata, tačnije 22. avgusta 1959, Beogradom se provozao prvi plavi tramvaj, i to od Radioindustrije (okretnica na tadašnjem Bulevaru revolucije kod “Kluza”) do Tašmajdana.

Novo šinsko vozilo napravila je fabrika “Đuro Đaković” iz Slavonskog Broda u Hrvatskoj, a već nekoliko dana kasnije počelo je da na liniji 6 prevozi brojne putnike na novoj trasi od Sajma do Radioindustrije.

Obojen originalno u fabrici “Đuro Đaković” u plavu boju, taj tramvaj bio je proizveden, za razliku od današnjeg plavog koji nam je prispeo iz turske firme „Bozankaja”, od materijala i sirovina koje smo imali u tadašnjoj zemlji. Njegova dužina od 11 metara pružala je u ono vreme veću bezbednost i stabilnost.

Motorna kola vukla su i četvorosovinsku prikolicu, a težina motornih kola i prikolice iznosila je 22 tone. Na novom tramvaju bila su ugrađena nova preklopna vrata koja su omogućavala lakši protok putnika, a, iako napravljen pre skoro 70 godina, brzina ovog tramvaja bila je gotovo identična kao i danas – 64 kilometara na čas (turski proizvođač garantuje 70 km/h).

Čak su ti plavi tramvaji tog vremena imali veći kapacitet putnika od sadašnjih crvenih: prema pisanju tadašnjih novina “Borbe”, vozilo iz prošlog veka moglo je sa prikolicom da preveze čak 340 Beograđana. Model je imao oznaku TMK 101.

Imao je najsavremenije sigurnosne uređaje i raspolagao je magnetskim, ručnim i vazdušnim kočnicama. U njega su prvi put bili ugrađeni i prigušivači buke, pa žitelji glavnog grada više nisu čuli uobičajenu lupu pri njegovom dolasku.

Kola su imala i automatsku napravu u obliku korpe koja bi se aktivirala u slučaju neke nesreće. Stajala je na prednjem delu vozila i stupala je u dejstvo ako bi se pored branika pojavio bilo kakav predmet 12 centimetara debljine.

Ova naprava mogla je da se postavi u zaštitni položaj i sa vozačkog mesta, nezavisno od automata, bilo za slučaj nužde ili za potrebe isključenja zbog neke prepreke na koloseku, poput snega.

Plavi tramvaj imao je i gromobran koji je izradila zagrebačka fabrika “Rade Končar”, a o njegovom kvalitetu svedoči i podatak da su ga posle Beograda naručili Zagreb, Subotica i Osijek. Tako je za vrlo kratko vreme zagrebačkim ulicama saobraćalo 20 ovakvih tramvaja, dok ih je u Beogradu bilo 10. Vozili su pouzdano putnike više od deceniju i po, nakon čega su – bačeni na otpad.

Ipak, dok su radili, desila se jedna promena: neko je odlučio da na beogradske ulice izađu ipak ofarbani u – zelenu boju, umesto originalne plave. Tu plavu su, međutim, zadržali, sve do danas, tramvaji u Zagrebu, glavnom gradu Hrvatske.

Ta “zagrebačka plava” je postala deo tamošnje tradicije, dok su beogradski tramvaji za sve ove protekle decenije menjali boje, služili kao pokretne šarene reklame, itd, sve dok na kraju nisu opet – “poplaveli“. Posle 66 godina.