U drugoj polovini 19. veka Beograd je sve više gubio orijentalno obeležje i polako dobijao konture evropskog grada.
U to doba društveni život u Beogradu nije bio naročito razvijen, pa je potpuno razumljivo što su tadašnji žitelji Beograda išli na mesta gde su mogli naći nekakvu zabavu.
U to vreme na srpsku prestonicu počinje invazija svakakvih mogućih “umetnika”, cirkuzanata, akrobata, panorama, pelivana i raznih drugih “spodoba”, najviše iz krajeva preko Dunava (Austrougarske). Međutim, počela je u našoj državi da se razvija i jedna sasvim druga vrsta zabave – dobili smo prve domaće iluzioniste, mađioničare, gutače plamena, itd.
Beogradska vlast se trudila da ovu vrstu zabave potisne sa beogradskih ulica, gde su inače radili, i da im dozvoli rad na Malom Kalemegdanu.
Zato je nedeljom i praznicima na Malom Kalemegdanu bilo veoma živo. Pored šarenog ringišpila tiskala se gomila dece, đaka i vojnika, dok je vergl svirao valcere. U sveopštoj gužvi trgovci su prodavali popularne ,,knjige za narod” poput knjižica ,,Kako se pišu ljubavna pisma” ili ,,Kako se osvajaju žene”.
A pored svih njih stajao je razapet šator čoveka sa buretom. To je bio Sredoje Savić, majstor u gutanju raznih predmeta.
Proputovao je ceo Balkan gurajući bure bez danceta. Kada ga zatekne noć spavao je u njemu zbog čega je i bio poznat kao čovek sa buretom.
Ali, Sredoje je bio i izvrstan pevač. Stekao je veliku popularnost tako što je pevao po vašarima i panađurima gde se narod okupljao oko njega kada bi zapevao svoju omiljenu pesmu ,,Sabljo moja dimiskijo”.
Pred razapetim šatorom na jednom podijumu gotovo uvek je stajalo njegovo bure kako bi bilo publici na uvid. Pred buretom i šatorom uvek se gurala gomila ljudi, uglavnom omladine, koja je imala veći popust pa je Sredojev nastup gledala za svega deset para, dok je za ostale gledaoce cena bila jedan groš.
U šatoru na zemlji zasutoj peskom stajalo je nekoliko klupica i tu je Sredoje gutao najrazličitije objekte od živih žaba pa sve do džepnih satova i sablji.
Krajem prošlog i početkom ovog veka ljubimac Beograđana bio je i Ilija Božić, prvi srpski “mađioničar” koji je svoje veštine izvodio i van granica Srbije.
On je na jednoj svojoj priredbi u Imperijalu (kasnije kafana morbidnog imena “Stambol-kapija”), hipnotisao publiku i izazivao poplavu u sali, tako da su se žene i starci uspaničeno penjali na stolice da se ne “udave”.
Božić je bio vlasnik lutkarskog pozorišta sa najčudnijim nazivom: “Kuku Todore”.
U tom pozorištu, smeštenom takođe u šatoru na Malom Kalemegdanu, izvodio je čitave komade, uglavnom komedija, uz pomoć svojih drvenih lutki.
U njegovoj najpopularnijoj predstavi glavni junak je Todor koji nakon neočekivanih zapleta i raspleta pogine, a zatim preživeli junaci predstave za njih nariču: ,,Kuku Todore, kuku Todore” po čemu je pozorište i dobilo naziv.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
