Prva divlja gradnja u Beogradu bila je na Dorćolu

Godina je 1610. i Beograd je već čitav vek pod turskom vlašću. Na dunavskoj padini grada su razne mahale. I, gle, baš tu na plavnoj obali Dunava, u tom trenutku, javila se – bahata gradnja!

Jedan tadašnji Dorćolac rešio je da svoju, inače finu kuću pokrivenu crepom, nadogradi i to na smešan način: skarabudžio je neki drveni dodatak na spratu, pa još proturio i neku cev za vazduh. Kaže – smatrao je da je prethodni vlasnik, koji je pola veka ranije podigao kuću, stekao pravo i na “vazduh do nebesa“. Ali, njegovom prvom komšiji se to pravo nije dopalo.

I komšija je želeo da podigne svoj sprat, ali mu je smetala ova novonastala skalamerija. Na sve to, bahati graditelj još se pobunio da bi time ostao bez svetla.

Sve se to odvijalo u sklopu jevrejske mahale na Dorćolu. Bila je to, inače, epoha sa mnogo zasebnih naselja u Beogradu – romskih, turskih, arnautskih, čak i jermensko, dok se srpska varoš/mahala oduvek nalazila na savskoj padini.

Gotovo je neverovatno da je ostao sačuvan ovakav detalj svakodnevnog života, o nekoj kućici koju je divlja dunavska voda mogla prethodno stotinu puta da odnese.

Ali, ostao je, i danas je to jedini pisani trag o prvom poznatom primeru “nedozvoljene” izgradnje na štetu komšiluka. Ipak, onaj ko malo bolje poznaje jevrejsku tradiciju shvatiće da je moguće. I ne samo ta, nego mnogo takvih “običnih” priča zabeleženo je u formalnim, možemo reći zvaničnim dokumentima jevrejske zajednice, kakve nijedan istoričar, putopisac ili hroničar nije imao razloga da beleži.

Jevrejska zajednica u Beogradu imala je podnošljiv položaj u vreme osmanske vlasti, jer je turska carevina bila otvorena za taj narod, budući da je doprinosio trgovini, zanatstvu, ekonomiji… Ali, kadgod bi Austrijanci ili Ugari nakratko zauzimali Beograd, sudbina dorćolskih Jevreja se menjala.

Doduše, treba reći da ni pod vladavinom turskog carstva Jevreji nisu, kao ni svi beogradski hrišćani, mogli da se javno mole, podižu nove bogomolje, da nose sablje, jašu konje i slično… Ipak, imali su autonomiju da unutar zajednice rešavaju svoje odnose, među njima i ove – komšijske sporove. Dom zakona, Bet din, bio je jedna vrsta sudske vlasti za članove jedne jevrejske opštine.

Jevrejsko pravo u zajednici temelji se na Knjizi zakona (Šulhan aruh), međutim, život ne može uvek da se podvede pod pravila napisana u knjizi, a okolnosti u kojima su jevrejske zajednice u Evropi živele bile su drastično različite. Zato su se rabini obično obraćali učenim ljudima u većim jevrejskim centrima, koji su imali na raspolaganju i obimnu literaturu sa konkretnim slučajima u kojima se ranije postupalo. Situacija sa prvom divljom gradnjom i komšijskim sporom, kao i mnoge druge priče iz Beograda, putovale su tako u formi molbe za konsultaciju u Solun, Carigrad, Centralnu Evropu… Nekad i na više mesta po istom pitanju.

“Zgrade su bile prizemne i na sprat, uglavnom pokrivene crepom i sa verandama. Gotovo svaka je imala svoju baštu. Moglo se proći kroz unutrašnja dvorišta s jednog kraja mahale na drugi, a da se ne izađe na ulicu. Sa ulične strane bile su radnjice. Poneki su posedovali i više od jedne kuće ili dućana“, pisala je Ženi Lebl u svojoj knjizi “Do ‘Konačnog rešenja’. Jevreji u Beogradu 1521-1942″.

Bilo je mnogo nedoumica oko zakupa, imovinskih prava, ali i (ne)dozvoljenih gradnji s neprimerenim pogledima u tuđa dvorišta. Učeni rabini nekad nisu mogli da daju drugi savet, pa su predlagali da se sve reši u skladu s lokalnim običajima i zakonima.

Nepoznato nam je danas kakvi su bili sudbina i razrešenje ovog konkretnog istorijskog spora, ali je divlja gradnja, kao fenomen, opstala u Beogradu kroz sve vekove koji će doći, i ostala tu i danas. Šta bi na to rekli pomenuti prvi investitor bez papira sa Dorćola i njegov nezadovoljni komšija koji je i sam hteo da “diže”… možemo samo da mislimo.