Prepušteni sebi: turisti u Beogradu pre interneta

Beograd je u drugoj polovini 20. veka bio vrlo privlačan i atraktivan za strane turiste, ali se u turističkoj ponudi saplitao na sopstvenom pragu.

Kada bi krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih gost stigao u tadašnju prestonicu Jugoslavije autobusom, vozom ili avionom, morao bi dobrano sam da se potrudi ukoliko želi bilo šta da vidi.

Jer, jednostavno, informativnih punktova bilo je u to vreme jako malo, a i oni koji su postojali bili su veoma dobro sakriveni i još gore opremljeni.

Preko dana turista je usmenu informaciju mogao da dobije samo na tri stalna punkta i to kod palate „Albanija”, na Železničkoj stanici i na Aerodromu. Tokom leta radili su i informativni centri u Sava centru i dva privremena na autoputu, na istočnom i zapadnom ulazu u Beograd.

Ali ako bi kojim slučajem u grad pristigao noću… tada bi sve njegove dileme ostajale nerešene do jutra.

Turisti su se žalili da je info centar u prolazu kod „Albanije” gotovo neprimetan i na njega je upućivala samo jedna internacionalna tabla okačena o električni stub. Za razliku od takvih centara u svetu, ovde gost nije mogao da rezerviše prenoćište, niti da promeni novac.

Tu su mogle da se kupe samo ulaznice za koncerte ansambla „Kolo” i karte za obilazak grada autobusom. Za sve ostalo gosti su morali sami da se potrude.

U info centre je ulazilo svega 50 do 60 turista i ako bi se sudilo po tome, moglo se zaključiti da turistički život u Beogradu nije ni postojao.

Slično je bilo i u informativnom centru kod Železničke stanice. Tamo je gost prestonice mogao da rezerviše hotel, a za sva druga obaveštenja od izleta do privatnog smeštaja upućivan je na druge adrese. Gotovo ista situacija bila je i na Aerodromu.

Slika koju bi posetioci Beograda poneli bila je u potpunosti nepotpuna, jer su bili prepušteni uglavnom turističkim prospektima, vodičima i plakatima izlepljenim po centru grada.

U Turističkom savezu grada hvalili su se da su izdali veliki broj vodiča i prospekata, iako su se oni retko nalazili u info centrima, a radnici u prolazu kod „Albanije” su tvrdili da su u sred jula 1979. imali više prospekata u ponudi o Dubrovniku, nego o sopstvenom gradu.

Takođe, ako bi želeli da saznaju nešto više o večernjoj zabavi ili onoj posle ponoći to su mogli samo ako su bili gosti 10 najluksuznijh hotela u gradu. Ostali nisu smatrali da je to važno za one koji su u poseti jugoslovenskoj prestonici.

Iz Saveza su krivili i knjižare da su u izloge pre stavljali vodiče za put u Španiju, Istru  ili Grčku, nego za Beograd. Zato su u to vreme u „Turističkoj štampi” razmišljali o otvaranju specijalizovane prodavnice za turističku literaturu, a lokaciju su godinama tražili negde na potezu od Slavije do Kalemegdana. Smatrali su da bi gostima trebalo ponuditi i informacije o obližnjim izletištima i manastirima.

Interesantno je takođe da iako je imao u to vreme nekoliko poznatih motiva, Beograd nije imao svoj prepoznatljiv simbol.

Kao uspomenu iz našeg glavnog grada gosti su mogli da ponesu suvenir Pobednika u bakrotisku ili duborezu, zatim Kalemegdansku tvrđavu, Skupštinu, palatu „Albanije”, a nešto kasnije i „Beograđanku” i Sava centar. Pravog i opšteprihvaćenog suvenira, međutim, nije bilo.

U knijžarama, suvenirnicama i kioscima mogli su da se pronađu razni nacionalni motivi poput šumadijskog opanka, do ličke kape i gusala. Prodavale su se pepeljare od keramike sa utisnutom razglednicom, ali i čaplje od drveta, preslice i privesci. Sve ovo nije bilo obeležje prestonice, jer su se isti suveniri prodavali i u Vrnjačkoj banji, Opatiji i Ohridu.

Naročito popularne u ono vreme bile su prodavnice „Narodne radinosti”. Imale su 19 svojih objekata sa oko 6.000 različitih suvenira.

Među njima su gotovo nezapaženi bili oni sa beogradskim motivima, a koliko se i tada isplatila njihova prodaja govori podatak da je i u takvoj situaciji  „Narodna radinost” imala godišnji promet od oko 50 miliona tadašnjih dinara. Još jedna njihova mana bila je ta što su bili preskupi, a trgovci su se upozoravali da skup suvenir i nije suvenir.

Ipak, nešto drugo se masovno koristilo kao suvenri i uspomena: podaci govore da su se najbolje prodavale danas gotovo iščezle razglednice.

Odlično su prolazile one sa fotografijom Skupštine, Terazija, Trga Republike, Avalskog tornja, Kalemegdana…

Tada ih je štampao „Turistkomerc” iz Zagreba, a godišnje se prodavalo oko milion primeraka.

Svake godine su se nudili novi motivi, ali, svejedno ni njihova prodaja, za razliku od one u Evrope i sveta, nije bila na zadovoljavajućem nivou.