Prelazak sa Velike pijace na Zeleni venac uz manire i – bez pacova

Posle uklanjanja turskog groblja ispod Kapetan Mišinog zdanja, na tom mestu, a gde je danas Studentski trg, 1824. godine postavljena je Velika pijaca.

Ali nije ona tema naše današnje priče. Ipak navike stečene na njoj jesu. I zato je od važnosti njeno pominjanje.

Skoro stotinu godina kasnije, 1920. godine izgrađena je pijaca Zeleni venac. Najmodernija u to doba. Ponos grada. Ali nisu joj se ondašnji piljari posebno obradovali. Više im je ležala stara Velika pijaca i sve ono ponašanje stečeno na njoj, nego nova pravila koja su im nametnuta.

Kada ta ustrojstva kojima su se opirali sada sagledamo – to su sasvim normalne norme ponašanja. Međutim, za te ljude to je bilo kao… Ma radije bi bičevanje svakoga dana podneli nego ta pravila.

Uglavnom, bunili su se protiv preseljenja na Zeleni venac. A onda su gradski oci presekli i Veliku pijacu konačno skroz zatvorili 1926. Što kaže narod, doterali su cara do duvara.

Ta tema je izazvala mnogo pažnje tadašnjih medija. Kada se danas listaju stare novine, jasno je i zašto je pitanje zatvaranja stare pijace na svojevrsnoj utrini i izgradnje nove, moderne, sa pijačnim halama i uređenim tezgama, toliko zaokupiralo Beograd tog vremena. Jer, otkrivaju davni članci, nije bila samo reč o estetici i normama ponašanja, već i o nečem daleko teskobnijem.

„Nova pijaca na Zelenom Vencu otvorena je najzad, i na staroj Velikoj Pijaci ostaće, vremenom, samo pacovi. Možda će tek sada takozvani nadležni uvideti gde je bilo leglo mnogih zaraznih bolesti od kojih su Beograđani stradali“, ogorčeno su pisali novinari prilikom ovog, veoma važnog događaja za tadašnji Beograd.

Konstatovali su i da verovatno ni pacovi neće dugo ostati na napuštenoj pijaci.

„Kad i poslednji piljar digne svoje prljave tezge, izmileće i oni iz svojih mračnih rupa i otići će da traže svoje stare takozvane ljubazne hranioce. G. dr. Bukić je pre nekoliko dana stručno objasnio kako pacovi gonjeni instinktom mogu da pređu put od nekoliko kilometara da bi se ugnezdili u mestu gde mogu najbolje da zadovolje svoje apetite. I nova pijaca na Zelenom Vencu čeka na stare goste sa Velike Pijace“.

U štampi iz 1926. godine zaključuje se i da se „pacovima još ne napušta staro pribežište, ni njima ni piljarima“. Kaže se da je prirodno što pacovi neće da sele sa stare pijace dok su na njoj piljari i mesari. Ali zašto su se ustručavali piljari i mesari?

„Nova opštinska uprava primila je od stare novu pijacu u nasledstvo. Pod jednim uslovom: u novu pijacu prima piljare sa stare pijace, ali ne prima pacove“.

Štampa je izvestila da su piljari i mesari mogli da uživaju u blagodetima nove pijace, pod uslovom da se odviknu svih navika sa stare pijace!

„Da bi ubila volju pacovima da se na sele na Zeleni Venac, Opština je izdala dugi niz strogih naredaba o održavanju besprekorne čistoće i savršenog reda na novoj pijaci“, obaveštena je javnost i upoznata sa nekim pravilima od kojih su prodavci bežali kao đavo od krsta.

Te naredbe su imale svoje dejstvo da preplaše piljare i mesare, koji su govorili da je opština nišaneći pacove njih pogodila!

Dug je niz, ali evo samo nekih od obaveza koje su se morale poštovati na novoj pijaci Zeleni venac, a koje su bile tako strašne po neke naše pretke (napominjemo da ovde pričamo o nečemu što se dešavalo pre samo 96 godina):

“- Dozivanje kupaca i reklamiranje robe vikom, najstrožije se zabranjuje
– Lica, koja se bave prodajom životnih namirnica mora da imaju telo i odelo čisto, posluga da nosi belo mantile od platna i uvek čisto
– Prodavci mesarskih i mlečnih proizvoda a takođe i njihovi pomoćnici moraju biti odeveni u bele mantile, a žensko osoblje mora imati na glavi i bele kape
– Za uvijanje namirnica upotrebljavaće se isključivo pergament
– Zabranjuju se procedure, slične mučenju životinja, čišćenje i skidanje kraljušti sa živih riba…
– Prodavcu za vreme rada sa publikom zabranjeno je pušenje i pljuvanje“

Jedan novinar je šeretski zapisao: „sudeći po ovim propisima, nova pijaca na Zelenom Vencu ličiće na kakvu moderno uređenu bolnicu, a piljari na najotmeniji red u našem društvu“.

U takvom ambijentu bilo je i duhovitih opaski u medijima: “Životne namirnice reklamiraće se samo šaputanjem i mimikom. Naiđe neki kupac sa zembiljom, a piljari mu pojure, prislanjaju mu usta na uši i šapuću kako imaju fino grožđe, luk i krompir. A ljudi se već dvadeset godina vežbali u vikanju. I to su smatrali kao najveću veštinu svoga zanata.

Pa iako se naviknu na ćutanje, kako će navići na sva ona ostala čuda. Zamislite: svakog dana mora da menjaju toaletu, a bar svakog drugog dana da se kupaju. I najzad to prokleto pušenje i pljuvanje. Oni su najvećim delom i postali piljari baš zato što su ih iz škole najurili, jer i kao deca nisu mogli da se odviknu pušenja, pa sad da se odvikavaju pod starost. A već kad jedan piljar ne sme ni da pljune kad mu dođe slatko, onda našto mu tezga i muka oko nje?”

Sudeći po ovakvim momentima, za većinu ljudi koji su tada radili na pijaci, prelazak na novi moderni Zeleni venac je gotovo sličio odlasku na nekakvo mučilište. Ali tako je zaista bilo, ne tako davno. I, na sreću, pacovi su se nekuda usput zauvek zagubili.