Pre 60 godina otvoren je novi beogradski aerodrom na Surčinu

Bio je lep prolećni dan 28. aprila 1962. godine kada je predsednik SFRJ, Josip Broz Tito, simboličnim presecanjem vrpce, pustio u rad novi beogradski aerodrom u Surčinu. Ovaj objekat bio je u tom trenutku među najmodernijim vazduhoplovnim pristaništima na svetu.

Izgrađen je u sremskoj ravnici, na 18 kilometara od centra prestonice, sa leve strane autoputa Beograd – Zagreb.

Impozantni pristanišni objekat primećivao se još izdaleka. Dominirao je 28 metara visoki toranj i pored njega zgrada u mermeru, aluminijumu, staklu i keramici, sa otvorenim krovom čije su se ivice spuštale prema holu. Bilo je to pravo remek delo.

U sredini prostranog hola nalazila se čak i fontana.

– Vrlo sam zadovoljan kako su naši stručnjaci izgradili ovaj aerodrom. Verujem da će ovako moderno opremljen privlačiti putnike iz celog sveta – rekao je predsednik Tito na otvaranju.

Pored Tita svečanosti je prisustvovao čitav vrh tadašnje Jugoslavije – Petar Stambolić, Aleksandar Ranković, Mijalko Todorović, Svetozar Vukmanović, Koča Popović, Miloš Minić i mnogi drugi.

Tri kilometra dugačka i 60 metara široka pista omogućavala je sletanje ili poletanje po 45 aviona za 60 minuta. Ovakav kapacitet aerodroma obezbeđivao je sve potrebe jedne zemlje budućnosti kakva je bila Jugoslavija.

Pri projektovanju je čak predviđeno i naknadno dograđivanje i proširivanje piste. Izgradnja je počela 1958. na inicijativu samog Tita, a prema oceni stručnjaka radovi su bili vrlo kvalitetno urađeni i za kratko vreme.

– Projekte su izradili naši inženjeri, a gradila su naša građevinska preduzeća – objasnio je na otvaranju državni sekretar za saobraćaj i veze Marin Cetinić. – Glavni objekti su urađeni po 25 odsto nižoj ceni nego slični u zemlji.

Aerodrom je bio opremljen najsavremenijim uređajima za vođenje aviona, noćni let i slepo sletanje. Imao je dva radara od kojih je jedan kontrolisao zonu od 180 kilometara. Posebna prednost bilo je to što je pista postavljena tako da vetrovi nisu mogli gotovo uopšte da ometaju saobraćaj.

U Beogradu se seku mnogi značajni vazdušni putevi koji vode iz Zapadne Evrope na Bliski, Daleki i Srednji istok i iz Centralne i Istočne Evrope za Afriku i Južnu Ameriku. Do tog aprila 1962. mnogi avioni su preletali našu zemlju pošto nisu imali pogodno tlo za sletanje, zato se sa pravom očekivalo da će naša zemlja zauzeti važno mesto u međunarodnom vazdušnom saobraćaju.

– Već početkom iduće godine naše civilno vazduhoplovstvo dobiće prve moderne avione na mlazni pogon, a planiramo da do leta pustimo još jedan aerodrom u Dubrovniku – govorio je tadašnji predsednik Skupštine Grada Beograda Milijan Neorčić.

Prvi avioni koji su sleteli na Surčin bili su mlazni putnički avioni, tipa “karavela” švajcarske kompanije “Sviser“, turbomlazni “IL-18” poljske kompanije “Lot“, “DC-6” ljubljanskog preduzeća “Adria” i “konver” Jugoslovenskog aerotransporta JAT. Međutim, prvi avion koji je već tog dana sleteo stigao je iz Titograda, JAT-ov “DC-3“, a prvi putnik koji je iz njega izašao bio je dr Svetozar Kušić iz Beograda, koji se nalazio na odsluženju kadrovskog roka u crnogorskoj prestonici.

Pilot tog aviona Risto Krstić objasnio je da je sleteo vrlo lako, a za glavnog projektanta Miloša Lukića ovo je bilo najznačajnije delo.

Pristanišnu zgradu je projektovalo petoro mladih arhitekata – Vladimir Ivković, Sofija Paligorić, Vesna Matičević, Nada Filimon i Dušanka Menegelo. Konstruktori zgrade bili su Vladimir Korolija i Milorad Ivković.

Tako je posle 34 godine prvi beogradski aerodrom “Dojno polje” ispod Bežanijske kose zauvek zatvorio svoje “kapije”. Na tom prostoru u planu je bila izgradnja solitera. Posle otvaranja surčinskog aerodroma sledeći veliki korak u Beogradu bio je izgradnja autoputa i premeštanje železničkog čvora.