Pravi beogradski stan – salonac

Salonac – ta reč kada se danas izgovori odzvanja u glavi kao stan kakav bi svako poželeo, ali i za čije održavanje je potreban malo dublji džep.

Tipičan beogradski međuratni stan (između dva svetska rata) tada moderan, raskošan, a danas retro, ali prostran i još uvek simbol luksuza, obeležio je čitav jedan vek.

Salonac je označio jednu od najvažnijih faza u istoriji stanovanja u Beogradu. Jer, pre te faze se živelo u niskim kućama, udžericama, delile su se zajedničke prostorije, toalet, ako je uopšte i postojao, bio je napolju…. Samo oni najbogatiji imali su svoje velike kuće, palate i vile.

A onda, posle Prvog svetskog rata otvorila su se vrata ozbiljnijoj stanogradnji – građanskoj.

Premda je tada još bilo mnogo sirotinjskih naselja, kućearaka u predgrađu koji su sklepani mogli da zadovolje mnogočlane porodice, jedan građanski sloj imao je prilike da po nekim novim standardima živi u gradu, u zgradama podizanim u modernističkom stilu, u skladu sa svojim materijalnim i društvenim statusom.

Ti su stanovi bili veliki i neobično prostrani, gotovo obavezno s odeljkom za poslugu koji je imao poseban ulaz.

Posle Drugog svetskog rata i komunističke revolucije, od 1945. godine, mnogi su konfiskovani, u njih su useljavane dodatne porodice, pregrađivani su i dograđivani, ali još ima primeraka onih koji su ostali celi, netaknuti i danas su veoma poželjni za komotan porodični život.

Ipak, nekima su pomalo i nepraktični. Prostrani su, a bili su uvek projektovani da se ulazi iz sobe u sobu, pa se tako teško pregrađuju. Možda će neko znati kako izgleda kada se ormarom sakriva štok od vrata, probija neki novi prolaz i napravi lavirint.

Unekoliko, moderan stan sa hodnikom i rasporedom soba razlikuje se od “salonca“.

Ali, takvo je vreme bilo, i “beogradski stan” kako se salonac još naziva, skrojen je po meri beogradskih potreba.

Glavne sobe u ovim stanovima bile su velika trpezarija, potom salon i više spavaćih soba. Iako bi sve prostorije trebalo da gledaju ka ulici, odstupanje je moralo da se napravi u uslovima skučenih beogradskih placeva. Uglavnom su manje važne i ekonomske prostorije bile orijentisane ka dvorištu.

A dvorišta u zgradama sa salonskim stanovima kriju svoju priču. Tu se susreću pogledi, veš, ugalj, majstori i služavke, deca i, naročito posle rata, kojekakvi stanari koji bi među zgradama našli nov dom u nekoj straćarici.

Dakle, centralno mesto, salon i trpezarija, koji su grejali tokom celog dana kaljevom peći, bili su i prolazna zona ka jednoj ili više spavaćih soba.

Po pravilu, sa svih strana prolazna je bila trpezarija. Tu su se susretali ukućani i posluga i tekao je porodični život koji je bio samo jedno zrno društvenog života predratnog Beograda.

U salone su dolazili uvaženi gosti, održavali su se sastanci, uopšte, domovi su bili važno mesto društvenog, a ne samo porodičnog života.

Važan deo stana bio je balkon, a tek kasnije, kao skromna varijanta, pojavljuju se lođe.

Novi način društvenog uređenja posle 1945. zbrisao je potrebu da se grade novi salonci. Ali, ono što je nekada bio salon, danas je u mnogim stanovima dnevna soba, sa integrisanom ili izddvojenom trpezarijom. Više ne postoji deo za poslugu, niti dva ulaza. Druženja u stanu nekako su postala neformalna i lična, a važni sastanci raznih udruženja i društava obavljaju se na drugim mestima.

Ali, koncept salonskog stana ostao je negde da živi: kroz moderan stan na neki značajno izmenjeni, ali u svojoj filozofiji sličan način. Već smo spomenuli dnevnu sobu, koja je, ipak, najviše “javni” deo stana.

Svako i danas priželjkuje trpezariju, ali je zbog uštede prostora ona obično svedena i umetnuta.

U jednostavnijim rešenjima trpezarija i kuhinja stapaju se sa dnevnim boravkom, ali intimne spavaće sobe, premda skromnijih dimenzija, i dalje su “svetinja” u koju neznanci retko ulaze.

Povećale su se možda samo dečje sobe. Savremeno stanovanje podrazumeva i odeljak za decu, u kom će da rastu u svojoj privatnosti, to je njihov dom u domu gde imaju integrisan spavaći, radni i deo za igru, gde dovode drugare, pa čak i obeduju. Čini se da je u saloncu takva praksa bila nemoguća – trpezarija je bila mesto za sve, a igra, druženje i učenje bili su rezervisani za neke prostore van stana.