Pometnja u Čitalištu zbog “kursa deviza”

Beogradsko čitalište – reklo bi se da je to neka velika kulturna ustanova 19. veka. A zapravo, to je bilo jedno narodno mesto.

Ono što su danas instagram priče, što su još uvek tekstovi na portalima, što su nekad bili izolozi trafika, to je jednom za Beograd bilo Čitalište, otvoreno januara 1846. kao prva javna čitaonica u Srbiji.

Otkad postoje novine svet je, manje-više isti – svi se skupljaju da ih prelistaju i saznaju nešto novo. Beograđani bi zaseli pa čitali šta to ima novo u Srbiji i svetu.

Ali, naš legendarni pisac Branislav Nušić nije u ovoj ustanovi video samo čitalište već – berzu! Zbunjujuće? Jeste. Ali, objasniće se.

Početkom 20. veka, naime, Beograd je imao jednu modernu finansijsku instituciju, berzu, kakva nije postojala ranije. Ali, Nušić priča o 19. veku u Beogradu.

Kao što postoji kontinuitet u čitanju od prvih novina do danas, tako je postojala i berza otkad postoji novac, mada je to nekad bilo u mnogo prostijem obliku. Zapravo, ono što je Nušić opisao danas bi se mnogo jednostavnije opisalo drugom rečju: menjačnica.

“Rekoh već da je Beogradsko čitalište bilo usred najživlje čaršije a u Čitalište su dolazile sve novine iz kojih je čaršija razabirala o kursu novca. Jer valja znati da je zbog raznolikih moneta koje su tada bile u tečaju, tadanjem trgovcu teško bilo snaći se, ako ne bi svaki čas razbirao o kursu. Stoga su, dakle, trgovci iz čaršije svaki čas trčkali u Čitalište, ili slali svoje mlađe da vide kurs ovog ili onog novca. To je moralo dosađivati starim penzionerima i ‘učevnjacima’, koji su hteli u miru da čitaju novine“.

Nušić daje podatak da je krajem 1851. Uprava čitališta smislila rešenje. Kupili su jednu crnu tablu na kojoj je sekretar svakoga dana kredom pisao kurs iz novina. U duhu starog jezika benefit je ovako objašnjen: Uprava je to učinila “da trgovci ovdašnji ne morajući u sobe ulaziti, odmah kako spolja dođu, stanje rečenih kurseva uvide i brzo se opet u svoje dućane i pisarnice vratiti mogu.“

Imao je neko u tom čitalištu baš pronicljiv preduzetninčki duh. Tabla kao tabla, naravno, privlačila je masu. A gde je masa zanatlija i trgovaca, tu je i prilika za zaradu.

Ispod te crne table na kojoj su se beležili novčani i menični kursevi postavljen je sto, a na njemu – tefter. Tu je svako mogao da upiše “svaki koji espap kakav prodati ili kupiti želi.. kakvog espapa, koliko i na kom mestu na prodaju ili za kupovanje ima.”

Čitališe je za to moralo da zamoli Popečiteljstvo prosveščenija (ministarstvo prosvete), a ono je moralo da sasluša i miljenje Popečiteljstva (ministarstva) finansija.

Ovu novinu čitalište je oglasilo u “Srbskim novinama“.

“Svako ko je hteo što da kupi ili proda preko teftera, plaćao je pola cvancika u korist Čitališta, koje je iz te sume plaćalo i momka koji je stalno ovaj tefter čuvao”, pisao je Nušić.

Ozbiljna je, to, dakle, stvar bila, iako se radilo samo o jednoj tabli, tefteru i momku.