Počelo je od “kule” – zašto je centar zdravstva i danas na brdu Guberevac

Jedan strani lekar, neobičnog imena Vito Romit, posle Drugog srpskog ustanka podigao je sebi kuću na tadašnjoj dalekoj periferiji Beograda.

Ni vila, ni palata, ni kula – neka neobična mešavina arhitekture, smeštena na rubu brda Guberevac, iznad korita Mokroluške reke, u narodu je ubrzo postala poznata kao Doktorova kula i kasnije pretvorena u mesto za lečenje duševnih bolesti.

Iduće godine ova kuća napuniće čitava dva veka!

Od neobične lekarske kućice, u tek oslobođenoj Srbiji, kroz ta dva veka naše istorije došlo se i do kompleksa najmodernije srpske zdravstvene ustanove – Univerzitetskog kliničkog centra, koji je pre godinu dana dobio i novu zgradu od 12 spratova, sa 900 kreveta intenzivne i poluintenzivne nege.

Iako danas taj kraj niko više ne zove “brdo Guberevac“, a Mokroluška reka je odavno već položena u ogromne cevi ispod auto-puta i petlje “Mostar” odakle se uliva u Savu, to je ista ona lokacija gde je Vito Romit jednom krenuo da leči Beograđane.

Ali, iz vizure ljubitelja istorije, važno je razumeti pravila proteklih epoha da bi se razumelo zašto su danas sve bolnice u jednom zdanju dok je u 19. veku ovde bio sagrađen prostrani i raspršen kompleks klinika, udaljenih jedna od druge…

Jer, neobično zvuči ali je tačno: današnja jedinstvena zgrada kliničkog centra, pre 100 godina bila bi neoprostiva greška, iako je reč o savremenom i funkcionalnom kompleksu.

Beograd je na prelazu između 19. i 20. veka imao nekoliko bolnica. Najveća je bila Varoška, odnosno, kasnije, Opšta državna bolnica u Džordža Vašingtona, gde su danas smešteni Srpsko lekarsko drušvo i Muzej srpske medicine.

Ta zgrada je namenski podignuta za bolnicu, sa velikim prozorskim oknima i tako da prostorije budu što bolje provetrene i zagrejane.

Najveća bolnica, međutim, postala je mala za potrebe države i prestonice još početkom 20. veka.

Zato je 1900. godine odlučeno da se napravi novi kompleks Državne bolnice, a odabran je veoma pogodan, prostran i higijenski podoban rejon Zapadnog Vračara, gde je već radila Bolnica za duševne bolesti u Doktorovoj kuli.

Tako nastaje čitav kompleks bolnica Kliničkog centra, koji je do danas opstao između Resavske, Bulevara oslobođenja i auto-puta.

Zašto je nekada, pak, jedinstvena zgrada bila nezamisliva?

Standard tadašnje medicine je bio da se grade bolnice paviljonskog tipa, zbog čega je i čitav kompleks prostran i prožet parkovima da bi se pacijenti izvodili često na sunce i svež vazduh.

Dok sa aspekta današnjeg pacijenta i lekara obilazak paviljona ponekad predstavlja zamoran proces, jer podrazumeva izlazak u raznim vremenskim uslovima i šetnju, umesto pritiska dugmeta u liftu, to je nekada bilo veoma važno za funkcionisanje bolnica. Zaraza koja je uvek pretila da se proširi u jednoj zgradi mogla bi da napravi pakao lekarima i pacijentima.

Svedene zgrade u stilu neorenesanse projektovao je arhitekta Milan Antonović, građene u periodu između 1901. i 1907. godine. A čuvena srpska žena arhitekta Jelisaveta Načić projektovala je Paviljon za tuberkulozne bolesnike izgrađen 1912. godine.

Medicinski fakultet u Beogradu osnovan je 1920. godine, pa je u ovom krugu podignut i niz instituta, a sagrađena je i Vojna bolnica.

Posle Prvog svetskog rata ovde je podignut i poseban kompleks Zarazne bolnice 1926. godine, koji predstavlja današnju Infektivnu kliniku.