“Ukloniti Karađorđa” – plan iz 1989. predviđao je tržne centre i bulevar na Vračarskom platou

Danas se malo zna da je glavno rešenje za uređenje Vračarskog platoa i prostora kod hrama Svetog Save bilo izabrano na opštem jugoslovenskom konkursu još 1989. godine.

Nagrađeni autori su bili arhitekte Đorđe Bobić i Vladimir Macura, a nagrada za njihov projekat iznosila je ondašnjih devet miliona dinara.

Članovi žirija su tada odlučili i da dodele tri druge nagrade od po tri i po miliona dinara. Prvi među tim projektima je rađen u “Aeroinženjeringu”, a autori su bili Biljana Babin, Branislav Žarković, Dimitrije Mladenović i Predrag Finci, drugi nagrađeni rad potpisali su Stanko Gaković i Milutin Gec, dok je treći bio delo Zorana Nikezića, Slobodana Rajevića i Milana Rakovića. Pored nagrađenih, žiri je otkupio još dva rada.

Rad arhitekata Bobića i Macure je pobedio, kako je objasnio žiri, zato što je ponudio najekonomičnije rešenje i program čija je realizacija “najrealnija”.

On je podrazumevao “čuvanje stare Čubure” i predlagao izradu u tri etape. Prva bi trebalo da se završi do 1992. godine, kada je po ondašnjim planovima trebalo da se završi i izgradnja Svetosavskog hrama kao i uređenje crkvene porte.

Ovaj projekat je čak predviđao tržni centar pored parohijskog doma, koji je takođe trebalo izgraditi, ali i nešto daleko nerazumnije – premeštanje spomenika Karađorđu na neko novo mesto.

Spomenik Karađorđu bio je postavljen svega desetak godina ranije, 1979. godine, a mesto nije bilo slučajno odabrano: nedaleko odatle nalazi se groblje izginulih oslobodilaca Beograda, Karađorđevih ustanika, koji su pali u bici za proterivanje Turaka iz stare srpske prestonice na početku Prvog srpskog ustanka.

Osim toga, upravo je tuda Vožd prošao ka tašmajdanskim pećinama gde je uspostavio štab tokom bitke, ali zastavši pre toga da sa Vračarske uzvišice, baš tamo gde mu je postavljen spomenik, osmotri grad u daljini i tvrđavu čije su teško branjene kapije njegovi ustanici morali da osvoje.

Posebnu teskobu kod dela javnosti izazvala je neprijatna asocijacija koju je izazvala ideja za uklanjanje spomenika: naime, znalo se u Beogradu da je prethodni spomenik Karađorđu na Kalemegdanu bio srušen u toku okupacije u Prvom svetskom ratu, a da su ga uništili – Austrougari.

Prema tom planu, do kraja 20. veka, u drugoj etapi, trebalo je da budu čak izgrađeni novi tržni i poslovni centri oko hrama i u blokovima između Nevesinjske i Katanićeve ulice, kao i da pored platoa bude probijen masivni Vračarski bulevar sa pravcem Skerlićeva – Nevesinjska – Vukov spomenik. U trećoj etapi, do 2010. godine trebalo je da bude završeno “poniranje” Bulevara JNA, kroz tunel koji bi vodio od Veterinarskog fakulteta do Ulice Ivana Milutinovića.

Na sreću, veći deo ovih ideja nije stigao da bude realizovan, posebno onaj o izgradnji tržnih centara sa lokalima na platou i oko hrama, i probijanja bulevara sa četiri trake kroz ceo ovaj kraj.

Kada se ima na umu da je jedan od autora kasnije bio na poziciji glavnog gradskog arhitekte kao kadar Demokratske stranke, nije teško zamisliti koliko je Beograd mogao da bude blizu trajne urbanističke katastrofe na Vračaru.

Naslovna fotografija: flickr/JocaRistich