Savez sokola Kraljevine Jugoslavije objavio je 1935. godine studiju ”Sokolski stadion u Beogradu – u Jugoslovenskom narodnom parku Viteškog kralja Aleksandra I Ujedinitelja”.
Zaključak studije je da se ”u prestonici Jugoslavije mora podići Park za telesno vaspitanje koji će obuhvatiti i sokolsko sletište i olimpijski stadion, kao i visoku školu za telesno vaspitanje, a pored toga, taj Park će služiti i kao vežbalište za potrebe Beograda”.
Tri godine kasnije, 1938., jugoslovenski sokolovi objavljuju još jednu studiju ”Uređenje gradova – olimpijski stadion, sokolsko sletište i sportski park sa posebnim osvrtom na potrebe grada Beograda” inženjera Koste Petrovića kojom je detaljno razrađena ideja iz 1935. godine sa posebnim osvrtom na iskustva iz organizacije Olimpijade u Berlinu 1936. godine.
Osnovni razlog za izgradnju velelepnog i skupog sportskog kompleksa oko Sokolskog stadiona, koji bi ujedno bio i olimpijski stadion, bio je da Kraljevina Jugoslavija pokaže da ima moderne sportske objekte kako bi postala domaćin Olimpijskih igara.
“Jugoslovenski olimpijski komitet i Opština grada Beograda moraju takođe prethodno i blagovremeno dokazati, da Beograd raspolaže, ili da će raspolagati, sa svim potrebnim građevinama i uređajima za održavanje olimpijskih igara u Beogradu”, pisalo je u ovoj studiji.
Zadatak da naš grad izgradi sportsku infrastrukturu za Olimpijske igre koje su naši sportski entuzijasti želeli u Beogradu, nije bio moguć za ne tako bogatu zemlju i grad. Studija je predvidela koje sportske objekte treba sagraditi za 19 od 20 olimpijskih disciplina jer će ”takmičenje u jedrenju biti održano svakako na Jadranskom moru”.
Obavezne olimpijske discipline bile su ”gimnastika, laka atletika, rvanje, pesničenje, mačevanje, streljanje, dizanje – tereta, plivanje i skakanje u vodu, veslanje, veslanje u kanoe čamcima, jedrenje, jahanje, moderni petoboj i biciklizam” a smatralo se da će na programu biti i neka od sportova, po izboru domaćina, kao što su ”rukomet, košarka, nogomet, ragbi, lan-tenis, hoki, pelot-bask i polo sa konja”.
Preporuka inženjera Petrovića bila je da se nogomet, zbog popularnosti kod nas, svakako uvrsti u igre. U studiji se konstatuje da bi, pored lan-tenisa, ”još i otpali ragbi i pelot-bask, te bi zvaničan program predviđao takmičenja u svega 20 sportskih grana”. Procenjivalo se da bi učešće na Olimpijskim igrama u Beograd uzelo oko 50 država koje bi predstavljalo oko pet hiljada takmičara.
Za održavanje takmičenja Kosta Petrović predvidio je ”olimpijski stadion u kome bi se održala takmičenja u lakoj atletici, delimično u jahanju, završne igre u rukometu i u nogometu”. Pored toga na ovom stadionu održalo bi se ”svečano otvaranje igara, završna svečanost, razni prikazi svečanosti tako da bi stadion bio zauzet za celo vreme olimpijskih igara”.
Pored stadiona autor studije predložio je da se izgradi ”slobodno pozorište za gimnastička takmičenja”, po ugledu na rešenje iz Berlina, ”a koje ujedno odlično služi izvođenje nagrađenih muzičkih dela, pozorišne predstave i sl.”, kao i Velika dvorana potrebna za ”takmičenja u rvanju, pesničenju i dizanju tereta” uz napomenu da to može da bude i montažna zgrada i preporuku da ipak bude ”velebna stabilna zgrada” kao u Berlinu koji je bio uzor organizatorima beogradske olimpijade.
Prema ovoj studiji u Beogradu je trebalo da se izgradi još ”dvorana za mačevanje, strelište za sva građanja do 50 m daljine, oko 10 takmičišta potrebna za takmičenja u mačevanju (uz napomenu da za ovu svrhu mogu dobro da posluže postojeća tenis igrališta), plivalište za takmičenja u plivanju, skakanju u vodu i vater-polu, jahalište, biciklističko trkalište, borilište za hoki (uz napomenu da se za ovu namenu može koristiti postojeće nogometno igralište), borilište za polo sa konja koje zahteva najmanju površinu od 300 puta 170 metara, tri sportska borilišta za odigravanje predigara u nogometu i rukometu i veslačka staza namenjena za sva takmičenja u veslanju i veslanju u kanoe čamcima”.
Inženjer Petrović je verovao da je za ”građevine potrebnih za Olimpijske igre potrebno zemljište u ukupnoj površini od 220 hektara” od čega je ”za smeštaj borilišta i vežbališta za treniranje potrebno 160 hektara, a za olimpijsko selo oko 60 hektara”.
Razmišljao je čemu će da služi izgrađeno olimpijsko selo posle završetka olimpijskih igara pa je predložio da se u ”što većoj blizini Beograda izgradi jedan ili više novih državnih instituta koji zahtevaju i velike građevine za stanovanje i prehranu znatnog broja ljudi npr. podoficirska škola, željezničarska škola, radna služba i sl. Za takve institute u Beogradu postoji velika potreba i tako bi se neposredno poklopile potrebe države u potrebe olimpijskih igara“, pisalo je u razradi ovog plana.
Najvažnije pitanje je bilo gde treba da se izgradi olimpijski park u kome bi bio olimpijski stadion. Izbor Uprave Saveza Sokolova pao je na – Donji grad, odnosno, Kalemegdansko polje.
“Kako nam Gornji grad treba da posluži kao duhovni centar prestonice po zamisli istog generalnog plana, Donji grad se rezerviše za fizičko vaspitanje omladine, kako bi najmlađi naraštaji, unapređujući svoju telesnu kulturu, imali stalno pred očima taj simbolični duhovni jugoslovenski centar. Po toj zamisli, ovde treba izgraditi vežbališta za razne sportske discipline i glavni državni stadion za olimpijade, a sve to u granicama slobodnih prostora uokvirenih drevnom beogradskom trvrdinjom,” smatrali su jugoslovenski sokolovi.
Beograd nikada nije dobio Olimpijske igre kao ni velelepni olimpijski stadion. Predsednik Vlade Milan Stojadinović pozvao je u maju 1938. godine nemačkog arhitektu Vernera Marha, projektanta Olimpijskog stadiona u Berlinu, da projektuje beogradski olimpijski stadion.
Marh je u julu 1939. godine objavio da na Donjem gradu projektuje sportsko polje sa olimpijskim stadionom za 55.000 gledalaca, plivački stadion za približno 15.000 gledalaca, natkriveni bazen za plivanje i Akademiju za visoko telesno vaspitanje.
Ceo kompleks je trebalo da bude završen u leto 1941. godine kako bi se na njemu 3. septembra 1941. godine proslavio 18-ti rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića. Ništa se od toga nije dogodilo jer je Jugoslavija uništena u aprilskom ratu 1941. godine. Prestali smo da sanjamo o Olimpijadi i svetskoj slavi za naš grad i okrenuli se preživljavanju pod okupacijom.
Autor: Goran Vesić
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
