Pivo je osvojilo Beograd u 19. veku

Što pisani, što nepisani izvori, kažu da je rakija kod nas u XV veku potisnula pivo, koje je do tada bilo veoma popularno u Srednjem veku.

I čekalo se sve do XVIII veka da se pivo među Srbe vrati. Od tada pa do danas ostalo je jedno od najpopularnijih pića.

I dok se za rakiju zna da je alkoholno piće, jedni za pivo kažu da je isto takvo, dok drugi uporno tvrde da je to jedan zdrav napitak pun vitamina B i da ga ne treba svrstavati u grupu sa rakijom i ostalim sličnim pićima.

Ovoga puta se nećemo baviti time, već ćemo da pričamo priču o pivarama staroga Beograda…

KEPIŠOVA PIVARA NA DORĆOLU

Prva ikada zabeležena pivara u Beogradu je bila ona braće Kepiš, Jakova i Abrahama, temišvarskih trgovaca žitom, smeštena u blizini Duge ulice, kako se zvala u vreme kada se Beograd našao pod upravom princa Eugena Savojskog, odnosno današnje ulice Cara Dušana na Dorćolu.

Ali bankrotirala je 1736. Tada su austrijske vlasti odobrile da svako može da proizvodi pivo ako u državnu kasu uplati 15 groša po akovu (akov je stara mera za zapreminu tečnosti i iznosila je oko 50 litara).

Međutim, to se nije primilo i koliko god da se Beograđanima počelo da sviđa pivo, nije bilo onih koji bi uložili novac u neku ozbiljniju proizvodnju. Tako je prošlo 100 godina dok te male pivare nastale u međuvremenu, nije zasenila prava velika pivara.

KNEŽEVA PIVARA

Druga u nizu slavnih beogradskih pivara jeste Kneževa.

Podignuta je 1839. godine, a kako su je u neka prošla vremena opisivali “to je ona dugačka prizemna zgrada koja se proteže od Admirala Geprata do Nemanjine ulice kad se silazi niz Balkansku ulicu, a koja je nekada bila svojina Obrenovića“.

Postoji predanje da je 1842. iz te pivare slato pivo u Kragujevac vojsci Tome Vučića Perišića koji je digao bunu protiv kneza Mihaila Obrenovića.

Inače, pivaru je izgradila kneginja Ljubica, sad da li svojim ili Miloševim novcima nikada nije precizno utvrđeno, ali zapisano je da je knjaz pružao finansijsku potporu kad god bi zaškripalo kako bi bilo privedeno kraju zdanje zavedeno na ženino ime.

I pre nego su radovi tek iz temelja krenuli Aleksa Simić, ondašnji ministar finansija, pisao je Milošu još potkraj 1836. da je jedan majstor rad da kad fabrika bude gotova uzme je pod zakup da sam pivo proizvodi.

Ali naposletku prvi zakupac je zapravo bio Rista Parinović sa Rudnika, a da je pivara i dalje pripadala keginji Ljubici jasno se vidi i iz akta Sovjeta br. 228 od 6. marta 1843. upućenog knezu Aleksandru.

Mala digresija… Čist paradoks. Fabrička zgrada je pripadala Obrenovićima, a onaj što ju je uzeo pod arendu je pivo iz te fabrike slao pobunjenicima protiv Obrenovića! Al takva je istorija naša...

Ono što je utvrđeno na predlog Popečiteljstva i što je pomenuti Sovjet razmotrio i poslao Aleksandru jeste da je kneginja nelegalno i bez ičijeg odobrenja podigla pivaru na dvorskom imanju i da bi trebalo da ubuduće plaća kiriju na zemlju, što je tadašnji vladar Srbije i odobrio.

U njoj je 1863. bušen arterski bunat i došlo se do 71,5 metara dubine. Poslednji njen arendator je bio Ignjat Vajfert od 1865. do 1871. On je mnogo polagao na propagiranje piva. Flaša je u pivari koštala dva, a u čaršiji tri i po groša, dok se akov prodavao od 50 do 65 groša u zavisnosti od vrste piva.

Pivara je imala veliku salu i lepu baštu, tu su priređivane zabave i pozorišne predstave, pa čak su održavane i sednice Svetoandrejske skupštine 1858.

Kneževa pivara je radila do 1871. a kafana u sklopu nje nastavila sigurno do 1877. godine jer su se u to vreme pojavljivale njene reklame.

PIVARA SIME MILUTINOVIĆA

Osnovana 1845. godine, bila je poznata kao Kumanudina pivara. Zašto tako kad je Simina? Jednostavno je – već naredne godine Milutinović je oglasio prodaju, a najbolju ponudu je dao trgovac i bankar Jovan Kumanudi, potonji vlasnik i veoma pozicioniranog lista “Trgovačke novine“.

Taj Jovan je 1857. dao tuskoj vlasti pet miliona groša na zajam, a na račun danka koji je Srbija plaćala Turskoj. Zajam su Turci morali da vrate za četiri godine i da odbijaju od danka.

Pivara se takođe nalazila na Dorćolu, na uglu ulica cara Uroša i Banatske, ručno se pivo proizvodilo a voda je uzimana iz Dunava.

PIVARA FILIPA ĐORĐEVIĆA

Njena gradnja završena je 1845. a proradila je pet godina kasnije.

Davana je u zakup i prodavana. Tako su braća Venki 1854. objavili da u svojoj pivari izrađuju vrlo dobro pivo “untersajg“.

I dok je svoju davao u zakup, Filip je te godine bio zakupac Kneževe pivare. Docnije ju je otkupio i prodao Prvom srpskom pivarskom društvu 1871. za 7.000 dukata. I sam je bio član tog novoosonovanog društva čiji je predsednik bio Sima Milenković.

Društvo je samo 10 godina kasnije prodalo pivaru Ignjatu Bajloniju za 7.000 dukata, a ovaj je za istu sumu preprodao Jovanu Brabecu 1883, pa onda je Branec je 1888. prodao Bajloniju za tadašnjih 120.000 dinara.

Ako ste pohvatali ko kome i za koliko, reći ćemo vam da se pivara do 1891. snadbevala vodom sa česme u Skadarliji.

Prema opštinskom odboru od 1872. sa česme se smeo uzimati samo višak vode koji teče na ulicu. Za tu vodu pivara je plaćala opštini za sirotinjski fond 10 dukata godišnje. Voda se uzimala samo noću i to u periodu od 22 do 3 časa iza ponoći.

Od pivare pa do česme postojao je pivarski čunak koji se vezivao za lulu česme i skidao sa nje kad je vreme za uzimanje vode proteklo.

VAJFERTOVA PIVARA

Počela je da radi 1872, a podigao ju je Ignjat Vajfert na zemljištu kupljenom od Smuteka, Čeha koji je prvi tu podigao zgradu, ali je ubrzo napustio Beograd.

To vam je danas Mostarska petlja, a pivara BIP. Pored pivare je bila i bašta, veoma popularno izletište Beograđa.

Ignjat je započeo, a njegov sin Đorđe je prezime Vajfert svrstao u red najpoznatijih u Srbiji. Đorđe je iz Pančeva, koje je pripadalo Austrougarskoj, došao čim je pivara počela da radi, preuzeo je i ubrzo počeo i da proširuje.  

Tada se u industrijskoj proizvodnji prešlo na moderne kazane u kojima je pivo kuvano pomoću pare, a da bi obezbedio ugalj Đorđe je 1873. sklopio posao sa Franjom Všteckim, vlasnikom koncesije na iskop uglja u rudniku Kostolac. A kad se zagrevalo, valjalo ga je i hladiti. A za to nije bilo mašina, pa je svoje radnike slao pred zimu da na ušću Topčiderske reke u Savu potapaju kalupe duge metar a širine i debljine 20 centimetara. 

Kad bi se led u njima oformio, vadili bi ih i nosili u Vajfertovu pećinu, odnosno ledaru na Tašmajdanu. Ono leda što je ostajalo od proizvodnje piva, prodavano je uz pivo gostioničarima tokom letnjih dana.

BAJLONIJEVA PIVARA

Poslednja u nizu slavnih pivara. Dobila naziv po svom vlasniku Ignjatu Bajloniju, koji je iz Češke došao u Beograd 1855. sa ženom i četiri sina…

Sin Jakov je dobro procenio da će pivo opstati po popularnosti, te da mu osim novca može doneti i ugled.  Postao je akcionar i član Upravnog odbora već pomenutog Prvog srpskog pivarskog društva 1871. godine, a u čijem se sastavu nalazila i Mala pivara kod Skadarske i Cetinjske ulice, koju je, opet već pomenuti, Filip Đorđević njima prodao.

Tu pivaru je potom otkupila firma “Ignjat Bajloni i sinovi”.  

Bajlonijevi su pomogli da se uredi i prostor nakon što je isušena močvara nadomak pivare i da se tu 1927. otvori pijaca koja je nazvana Bajlonijeva pijaca.