Gramofoni i radio aparati su u Beogradu menjali Cigane na dočeku Nove 1934. godine. I mada je akademik i profesor, legendarni Mihailo Petrović Alas, koji je na svojoj violini izvodio čak 840 kompozicija., propovedao da je prava muzika za dušu „kafanska bolje reći ciganska” o tom novom letu crno joj se pisalo pred naletom tehnologije ali i nove muzičke mode.
Jer, većina kafana uvela je u to vreme džez orkestre, po amerikanskoj modi, a najrazorniji udarac kafanskoj muzici stigao je pred doček te 1934. kada je preminuo i čuveni primaš iz Jatagan-male, Jovan Vasić, omilljeni Jova Jare. Bio je to gospodski violinista, jedan od malobrojnih, ako ne i jedini, koji nije dozvoljavao da mu se na čelo zalepi banka!
U „Lipovom ladu” je tada pevao crnac Tomsej, u bioskopu „Кasina” veselje su pravili glumci koje je predvodila najveća zvezda Žanka Stokić.
U uglednom lokalu „Кnez Mihaio”, pored ostalih, lumpovao je i anonimni vlasnik jednog rudnika zlata. Prema pisanju novina „terorisao je po malo, po pravu jačega, publiku koja je došla da se bezazleno provede, s onoliko papirnih povčanica koliko im je Bog dao, a terorisao je i umetnike“. Do incidentne situacije došlo je pred zoru kada je naišao poznati tenor Beogradske opere Žika Tomić i na molbu prijatelja zapevao jednu pesmu.
– Neću tu pesmu, Žiko! – protestvovao je vlasnik rudnika.
– Ja ne pevam vama, gospodine, već sebi i svojim prijateljima – odgovorio je pevač.
– Pevaj, zainat, Žiko! – umešala se publika.
Onaj je nastavio s protestima, ali i publika mu nije ostala dužna. Počela je da zviždi i skandira “dole zlatni rudnici”.
„Sukob je likvidiran na taj način – zabeležile su novine – što je simpatični g. Žika Tomić ipak pokvasio svoje zlatno grlo zlatnom kapljicom za pozlaćenim stolom vlasnika zlatnih rudnika“.
Posle dva dana, međutim, na nečiju inicijativu, izašlo je i dopunsko obіjašnjenje:
„Gospodin Tomić da bi izbegao svaki nesporazum i da bi sačuvao lepi štimung koji je vladao u sali, zapevao іe najzad pesmu „Plačem već tri dana” koju je želeo onaj gospodin. Ali, naravno, g. Tomić, nije pevao ni za kakav honorar, a najmanjanje za honorar od strane sopstvenika zlatnog rudnika“.
Nije bilo tuča ni sudara, dok je tokom cele prethodne godine na beogradskim ulicama bilo 119 saobraćajnih nesreća u kojima je sedam osoba izgubilo život. Vlasnik pogrebnog zavoda „Кonkordija”, koji je vodio „računa” o pokojnicima, Dragoljub Savić je tog novogodišnjeg jutra pred svojom kućom u Grobljanskoj 18, podelio 400 paketića sirotoj deci, sa po kilogramom ćurećeg pečenja, jednim hlebom i vencem smokava.
Na opšte proteste gurmanski nastrojenog gradjanstva naviknutog na re ispečeno prasence, dobro ukrčkanu sarmu i masnu gibanicu naišao je novi talas vegatarijanskog pokreta, takozvanih »rokostera“, koji sve jedu presno.
Na njihovom dočeku služeno je brzo naribano i seckano povrće, u kojem je bilo i koprive, preliveno raznim hladnim sosovima, majonezima i limunovim sokom. I na kraju sve to je začinjeno brzo i dobro opranim i takođe naribanim voćem. Svet im se podsmevao:
– Samo vi pasite i brstite!
Mostu u Brankovoj ulici prema Zemunu skinute su skele i on je ostao da visi na kablovima od 38 čeličnih žica sa ukupnim presekom od 62 santimetara, a još je preostalo do avgusta da se preko njega izgradi dupla tramvajska pruga.
Poznati Jovan Bjelić otvorio je u Ratničkom domu izložbu četvoro mladih umetnika: Danice Antić, Nikole Graovca, Jurice Ribara i Alekse Čelebonovića.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
