Pet života jednog monitora

Godine 1941. Beograđane je iz sna prenuo zastrašujući zvižduk “štuki” koje su sejale smrt. Sve se srušilo u trenu. A 1914. smrt je došla s reke. Polako, podmuklo, u noći.

Brod za koji se veruje da je prvi napao Beograd, predvodeći flotu strave i užasa i odnevši prve civilne žrtve Velikog rata danas može da vidi svako – u miru.

Preći Savu sada je tako lako. Taksijem, busem 84, trotinetom… A treba da se prisetimo da nije uvek bilo tako. Sava je bila granica država, civilizacija i 1914. mračna zavesa koja je donela propast, smrt, glad i bolest, sve te pratioce najtežeg stanja jednog naroda, ratnog.

Vojska Srbije s ponosom je pre desetak godina obnovila rečni monitor “Sava”, stvoren u Budimpešti kao “Bodrog”, pre tačno 120 godina. On je svetski raritet, jedan od desetak takvih brodova koji su još “u životu”. On je simbol brutalnog napada moćne carevine na malu, ali hrabru Srbiju, simbol borbi, rata, vojske uopšte, jer nikada nije bio civilni.

To je brod koji je menjao suprotstavljene zastave pod kojima je plovio, ali tek u 21. veku promenio je namenu.

Ovo čudo ne izgleda toliko staromodno i arhaično, već, nekako, i dalje ubitačno i strašno.

Neobično je to za “mašineriju” koja je plod tehnike 19. veka. Njegova gradnja počela je 1903. što znači da se nije razlikovao mnogo od plovila koja su viđana krajem 19. veka. Odmah je postao ratni monitor (oklopni rečni brod) Austrougarske.

Za deset godina od porinuća već je bio na krvavom zadatku. Veruje se da su se prvi udari u Velikom ratu začuli sa njegovih topova. Četiri topa i haubica imali su domet i do 10 kilometara. Kada je srpska vojska uzvratila vatru, topovi su udarili na stambene kvartove Dorćola i Savamale.

Austrougarska ga je koristila tokom čitavog Prvog svetskog  rata. Napala je i Rumuniju njime. Osim vatre, ovaj brod dovodio je i odvodio vojnike. Na kraju, nasukao se nedaleko od Beograda, gde je potopljen.

To je bila njegova prva smrt.

Ali, napravljen je tako, da se lako potopi i da ponovo “oživi”. “Bodrog” je, tako, vaskrsao kao “Sava“. Zajedno sa još tri rečna monitora, on je mirovnim sporazumom 1919. godine pripao novoosnovanoj Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca.

Buran život nastavlja u Drugom svetskom ratu. Polagao je mine u reku, ali krajem kratkog aprilskog rata 1941. godine na samom ušću ispod Kalemegdana potapa ga posada i tako nastupa njegova druga smrt.

Treće rođenje doživljava u rukama  ustaša. Od 1942. do 1944. on je ratni monitor zlikovačke NDH. Pred kraj rata, kada su neke stvari bile jasnije, posada ga potapa i beži. To se zbilo kod na Savi kod Slavonskog Broda.

Četvrti život otpočinje u komunističkoj Jugoslaviji 1951. godine. Ali, šta će vojsci JNA jedan stari brod gotovo iz 19. veka? Već 1959. on se isključuje iz službe.

Nažalost, brod je ponovo doživeo smrt. Nije potopljen, ali je bio, doslovno, “klinički mrtav”, propao do neprepoznatljivosti na Adi Huji. Godine 2005. takav postaje kulturno dobro Republike Srbije i, konačno, Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije otkupili su ga 2019. godine, i vrhunski  reparirali u Apatinu.

Danas, ovaj moćni monitor mami poglede kraj beogradskog pristaništa na Savi. Njegov peti život započeo je, takođe, pod vojnim okriljem, ali u sastavu Vojnog muzeja, a ne aktivne flotile.

Grdosija duga 57,7 metara i široka svega devet i po, pored sveg naoružanja primala je i posadu od čak 86 mornara i oficira. Nije im, sigurno, bilo komotno na ovom monitoru.

Ali, i dalje deluje impresivno i mami poglede prolaznika, čak i onih koji ne znaju kakav se impresivan primerak naše istorije mirno ljuljuška pred njima u rečnoj struji.