“Pardon moi” – privilegija za bogate na Slaviji

Quot linguas calles, tot homines vales – Кoliko jezika govoriš, toliko ljudi vrediš govorili su još stari Latini.

Znanje stranog jezika je nešto što se i danas visoko vrednuje. U 21. veku, najpre na poslovnom ali sve više i na privatnom planu, bez znanja barem jednog stranog jezika se ne može, a očekuje se da svi, makar na osnovnom nivou, umeju da koriste engleski.

U Beogradu, a posebno u Srbiji pre Prvog svetskog rata, nije bilo tako. Strane jezike učili su đaci koji su pohađali gimnaziju ili realku, učenici trgovačkih škola, kao i studenti, a najčešće se radilo o francuskom i nemačkom. Engleski je još bio daleko od faze u kojoj će postati svetski jezik, a za najveći deo stanovništva Srbije nije ni postojala potreba za znanjem nekog drugog jezika. Ruski je bio poznat tek retkim teolozima u redovima crkve, i to je bilo to. U graničnim područjima prema susednim zemljama poneko je znao koju reč mađarskog, bugarskog ili albanskog.

Ali, već u međuratnom periodu, nakon 1919. pojavila se potreba za učenjem i drugih jezika, i tada se javljaju prve specijalizovane škole za strane jezike.

Tako su tridesetih godina prošlog veka, u štampi počele da se sve više reklamiraju škole jezika, a najviše one koje su radile po Berlitz metodu učenja.

Za mladež iz viđenijih kuća uzimali su se profesori koji su im držali privatne časove. U to vreme pojavile su se i škole koje su bile dopisnog karaktera. Sve je dakle ličilo na današnje vreme. Većina je mogla da nauči neki strani jezik spram svojih potreba i naravno, finansijskih mogućnosti.

Кrajem 1933. godine počela je sa radom škola stranih jezika koja se razlikovala od drugih. Beograd su tada preplavili prospekti za školu jezika „Univerzalija“.

Bilo ih je svuda, u kafanama i restoranima, privatnim školama i gimnazijama, na Univerzitetu, po kancelarijama ministarstava i nadleštava.

„Univerzalija“ se reklamirala kao škola u kojoj su se mogli učiti mnogi jezici: engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, ruski, češki, poljski, grčki, turski, čak i tada na globalnom nivou sve popularniji veštački jezik esperanto za koga se verovalo da će postati ono što je danas engleski – univerzalni svetski jezik.

Prostorije škole su se nalazile na Slaviji, u Nemanjinoj ulici 44 i zauzimale ceo prvi sprat zgrade na kojoj je stajao veliki natpis sa imenom škole koji je izdaleka privlačio pažnju prolaznika.

Osnivač i direktor ove nove prosvetne ustanove bio je dr Božidar Ristić. On sam je studirao na Beogradskom univerzitetu, gde je jedno vreme radio i kao asistent, da bi kasnije školovanje nastavio u Parizu, a odlično je poznavao francuski, nemački i češki jezik.

Božidar Ristić, osim što je bio vrlo svestan značaja poznavanja stranih jezika, imao je i dobre dobre organizacione i preduzetničke sposobnosti, posebno u tom periodu kada su modernizacijski tokovi zahvatili Beograd.

Još tada je bilo mnogo lakše naći zaposlenje bilo u trgovini ili banci, kao i u privatnoj ili državnoj službi ukoliko se govori bar jedan strani jezik. Кursevi u njegovoj školi su podrazumevali svakodnevne časove u trajanju od šest meseci.

Grupe su brojale oko dvadeset polaznika, a korišćen je praktičan, intenzivan metod učenja koji je za minimum vremena davao maksimum znanja.

Cilj je bio da, posle šest meseci intenzivnog kursa, polaznik bude u mogućnosti da vodi konverzaciju na svakom mestu i u svakoj prilici.

Iako pohađanje ovih časova nije bilo nimalo jeftino za ondašnje prilike, izgleda da je bilo dosta onih koji su smatrali da treba izdvojiti 120 dinara mesečno kako bi se naučio neki strani jezik.

Predavanja u velikim i svetlim učionicama pratili su mnogi, među njima najviše dame iz bogatijeg beogradskog društva, lekari, oficiri, činovnici, studentkinje, policijski službenici, itd.

Кoliko je ova škola radila, nije nam poznato, tek vreme je pokazalo da je Božidar Ristić bio čovek ispred svog vremena i da je bio odgovoran za osnivanje još jedne kulturne tekovine međuratnog Beograda koja ga je svrstavala u kosmopolitski grad i modernu evropsku prestonicu.