Opelo koje je počeo pop a završio imam

Prijatelji i poštovaoci uglednog Beograđanina Vlade Jovanovića bili su zatečeni kada su 16. oktobra 1933. godine došli na njegovu sahranu na Novom groblju. Umesto da na večni počinak isprate svog velikog prijatelja, prisustvovali su nezapamćenom događaju, a glavnu ulogu u celoj priči igrala je, verovali ili ne – religija.

Sve je tog dana delovalo potpuno neverovatno, a zaprepašćeni svet koji je došao na sprovod nije baš mogao da se snađe u novonastaloj situaciji.

Gotovo dva meseca bolovao je pokojni Jovanović i ležao u Opštoj državnoj bolnici od teške bolesti. Lekari su ulagali mnogo truda da ga spasu, ali pošto je već bio prevalio šezdesetu, a za ono vreme to su bile ozbiljne godine, nije mu bilo pomoći i izdahnuo je u najvećim mukama.

Ovaj imućni beogradski gospodin živeo je odvojeno od svojih najbližih, žene i dece u palati Jugoslovenske banke, na uglu Kolarčeve i Poenkarove ulice. Njegove dve kćeri, Radmila i Ružica, su ga poslednjih dana života redovno obilazile. Pred smrt se njihov otac mučio da im nešto važno kaže, ali nije uspeo, smrt ga je, na žalost, preduhitrila. Dan pošto je preminuo trebalo je da bude sahranjen, a sprovod je zakazan za tri sata popodne. Ćerke su želele da oca na večni počinak pošalju dostojanstveno, jer je, kako su govorile, uvek bio jako nežan i dobar prema njima.

Već pre zakazanog vremena ljudi su počeli da se okupljaju – rodbina, prijatelji, kolege sa posla. Jovanović je bio viši činovnik  u jednom nadleštvu i uživao je karakter dobrog starešine i druga. Pogreb je u svemu delovao pomalo otmeno.

Sve je teklo po planu. Došao je pravoslavni sveštenik Jokanović koji je obavio opelo i poslednje pripreme za sahranu. Polako se formirala i povorka, a došla je i grupa članova jednog beogradskog pevačkog društva da Jovanovića sa ovog svet isprati uz muziku.

Očekivalo se da za nekoliko trenutaka kola sa telom pokojnika povezu pokojnika na večni počinak i upravo u tom trenutku desilo se ono čemu se niko nije nadao. Odnekud se pojavio muslimanski sveštenik gospodin Hadžić, prišao porodici i svešteniku i zatražio objašnjenje. Događaj je od tog momenta doživeo neverovatan obrt. Sa neospornim dokazima muslimanski sveštenik je objasnio da je pokojnik njegov pravovernik! I da Kuran zahteva da se njihovi vernici sahranjuju po islamskim običajima.

Pravoslavni sveštenik bio je iznenađen, s obzirom da je pokojnik u bolnici prijavljen kao pravoslavac. Tvrdio je da je on čak njegovoj porodici izdao i umrlicu, radi podizanja posmrtne plate.

S druge strane, gospodin Hadžić je imao svoje dokaze. Njega je o smrti Vladana Jovanovića obavestio advokat i bivši kmet Beogradske opštine, Jovan Jović. Klupko je tada polako počelo da se odmotava.

Upravo na Novom groblju ćerke pokojnika su saznale da im je otac promenio veru prilikom svoje poslednje ženidbe sa Martom Verder iz Ciriha, koja mu je bila četvrta žena po redu.

Na to je u neku ruku bio primoran, pošto su po propisima pravoslavne crkve dopuštena samo tri braka, te kada je rešio da još jednom izgovori „Da“ nije mu preostalo ništa drugo nego da pređe u islam.

U tom trenutku niko od prisutnih na sahrani nije znao kako da reši nastali problem. Pregovori su trajali duže od jednog sata, prijatelji i rodbina bili su uznemireni, a mnogi su i napustili sahranu.

Čitava misterija ipak, je nekako rešena. Obe strane bile su uviđajne. Pravoslavni sveštenik bio je svestan situacije, dok imam nije insistirao na svim detaljima obreda, nego je pristao da se od pojedinosti odstupi. Iako su pravila nalagala da se pokojnik okupa, od toga se odustalo. Podigli su kapak kovčega, uvili Jovanovića u platno, spustili mu prekrštene ruke, jer znak krsta nije mogao da ostane, poskidani su svi krstovi sa sanduka, kao i sa mrtvačkog vozila. Na kraju, i sa čela povorke je uklonjen krst na kome je bilo ispisano pokojnikovo ime, godina rođenja i smrti, a i koljivu više nije bilo mesta na ovoj sahrani.

Tada se pristupilo okretanju sanduka u kolima, jer je po muslimanskim običajima glava je morala da bude okrenuta napred, a pozadi su došle noge.

Pre nego što je povorka konačno krenula imam se obratio Radmili i Ružici, pokojnikovim ćerkama i upitao ih da li su znale za sve ovo. One su samo slegle ramenima, što je događaj učinilo još misterioznijim.

Sutradan je jedna od kćeri zahtevala da se na grob njenog oca stavi turban, znak preminulog muslimana.

Pa zar vi niste znali da je vaš otac prešao u islam – pitao je Ružicu vlasnik pogrebnog preduzeća. – Ne. Niko nije znao. On se dva dana mučio. Hteo je nešto da nam kaže, ali nije mogao – kratko je odgovorila.

Tako je jedna sasvim uobičajena beogradska sahrana uglednog Vladana Jovanovića, koja je počela po pravoslavnim, a završila se po muslimanskim običajima, postala neverovatan događaj beogradske istorije.