Nenametljiv trag burne prošlosti na trotoarima

Na nekoliko gradskih ćoškova još uvek mogu da se vide neobične metalne konstrukcije, koje oblikom podsećaju na nekakve primitivne robote, limene “čovečuljke”.

Nema ih još mnogo iako su do pre nekoliko decenija bile raspoređene na brojnim lokacijama u centralnim gradskim opštinama.

Danas izazivaju pažnju ponekog prolaznika, svojom “tajanstvenošću“, odnosno, odsustvom bilo kakvog objašnjenja o čemu se radi i šta te neobične “skulpture” zaista predstavljaju.

A predstavljaju – jedinstven trag beogradske prošlosti.

Ovaj podsetnik na neko iščezlo i zaboravljeno vreme, visine oko jednog metra, sa rebrastim konturama stuba na čijem vrhu se nalazi kockasta kutija, a iznad nje i nekakav “kišobran”, bio je – nosač pozorničkog telefona.

Pozornik je bio lokalni policajac, nekada zvan “milicioner”, koji je bio zadužen da se neprestano šeta po bloku ulica koji mu je dodeljen na staranje i čuvanje.

Jer, mnogo pre nego što su mobilni telefoni postali nezaobilazni u životu svih nas, policajci u prestonici su se dovijali na razne načine kako bi dojavili stanje na terenu svojim pretpostavljenima. U to vreme milicioneri pozornici mogli su samo na jedan način da stupe u kontakt sa centralom – putem ovih “govornica”.

Iako se telefon nalazio tako na trotoaru, njima nije mogao da pristupi svako, već samo lokalni milicioneri-pozornici.

U godinama pre famozne policijske “Motorole” – mobilne radio stanice poznate još i kao “voki toki” – upravo je telefon u kućištu bio jedini poziv u pomoć za gradske pozornike u slučaju opasnosti i situacije koja je zahtevala pomoć.

U Sarajevskoj, koja je u vreme stare Jugoslavije važila za “opasan” kraj grada, poznat po kafanskim tučama i okupljanju mangupa, pozornički telefon je bio neophodan. Bez njega bilo je nemoguće održavati javni red i mir.

I možda je zaista neka vrsta istorijske “ravnoteže” i “pravde” da je jedan od poslednjih sačuvanih pozorničkih telefona, odnosno, njegovo stub-kućište do današnjeg dana ostalo upravo u Sarajevskoj, kao podsetnik na nezgodne dane surovih uličnih pravila koja su vladala u ovom kraju tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.

Drugi se nalazi na uglu Njegoševe i Ulice prote Mateje.

U svoje vreme, u uličnom žargonu su ih zvali “blinkeri”, zbog crvenog treptavog svetla na vrhu koje je bljeskalo kada bi iz centrale bio upućen poziv pozorniku, kako bi on i izdaleka mogao da vidi da ima poziv.

Sve do početka sedamdesetih godina pozornički telefoni bili su neophodni u radu milicionera, a onda su otišli u zaborav.

Tada je počela masovna primena tranzistora, što je omogućilo pravljenje malih lako prenosivih radio-stanica, za koje ni napajanje više nije bilo problem.

Milicija je opremljena takvim radio-stanicama, pa su telefoni izgubili svoj značaj i uklonjeni su sa većine prestoničkih lokacija. Na sreću po urbanu istoriju Beograda, nekoliko ih je preživelo, a nažalost, ti koji su opstali nisu dovoljno zaštićeni i propadaju, bez ikakve oznake ili podsetnika kakvu su važnost jednom imali u gradu.