Jedna beogradska žena svojom izuzetnom lepotom prene tek ponekog prolaznika. Antičko, čisto lice, svakome ko pogleda u njega, odaće utisak kao da se ne nalazi ni u Beogradu ni u 21. veku!
Mistiku ovoj lepoti daju sitna prašina i paučina, pale na njeno lice poput tankog vela. Koje je to onda vreme, koja dimenzija i univerzum?
Sudbina razvoja srpske prestonice bila je takva da je centar morao da bude u šumi. Tako je knez Miloš sebi podigao konak kraj Topčiderske reke, daleko od dometa turskih topova sa Kalemegdana.
Zdanje je zidano sa velikom idejom, ali uz skromne resurse i čim je prevaziđeno, a srpski dvor otišao na drugo mesto, njegov velelepni vrt postao je najlepši beogradski park.
Danas čuva ne samo svedočanstvo o vremenu u kome je nastao, razvoju grada i obnovi srpske državnosti, već je i po sebi malo remek delo pejzažne arhitekture, unikatno, skladno i neizmerno lepo.
Park je obogaćen i vrednim spomenicima, pa se tako tu našla i ova ženska figura – Žetelica.
Nema mnogo podataka o njoj, ali glavni su da je nastala 1852. godine u Beču, delo je skulptora Fidelisa Kimela i predstavlja boginju zemljoradnje. U antičkoj rimskoj kulturi to je Cerera, a u grčkoj Demetra.
Iako po proporcijama (prirodna veličina ženske figure) i po tananosti linija deluje idealno, njena mana je, ipak, u materijalu od kog je satkana. Zbog niže cene tada je bio za materijal odabran cink, a samo je presvučena bakarnom košuljicom.
Najznačajnije za ovu skulpturu je da je prva i najstarija skulptura koja je krasila neki beogradski parkovski prostor i jedina sačuvana iz 19. veka.
I ko bi rekao da joj se ipak dogodila katastrofa i ova lepotica pala rasuta u komade? Ta se nesreća desila 2008. godine i tada se pokazala loša osobina cinka. Srećom, stručnjaci su je kasnije obnovili i vratili na mesto kome pripada već 172 godine.
Nažalost, uprkos važnosti nije jasno obeležena, već je nekako skrivena, među krošnjama starog parka. Potrebno je da na nju malo obratite pažnju, da je pronađete i da vam “iskoči” pred očima.
Ovaj park do danas je ostao važan i predivan ali ipak na rubu glavnih tokova. I to mu daje posebnu draž. Nekada je do njega bilo moguće doći samo tramvajem, a danas postoji stanica autobusa 3A, 49 i 94, pa je lako dostupan.
Osim Žetelice, vredan je i obližnji spomenik Arčibaldu Rajsu, kao i moćan obelisk koji podseća na 1859. godinu, kada se knez Miloš vratio u Srbiju.
Tu je i više česama, potočić, crkva koja je, praktično, bila dvorska i mnogi spomenici same prirode. Najraskošniji i najmoćniji je javorolisni platan, koji uz malu pomoć čoveka opastaje možda i 200 godina i ne pokazuje znake posustajanja (tačna godina sadnje nije poznata).
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
