„Bolje je biti mrtav pijan no mrtav trezan“ bio je slogan koji je dočekivao goste Gusarskog broda koji je od 18. februara 1933. godine bio usidren na adresi Bulevar kralja Aleksandra 218.
Upućeni Beograđani su znali da se na ovom mestu nalazi atelje za primenjenu umetnost arhitekte Svetomira Lazića, ali mnoge je iznenadila pojava ove nesvakidašnje kafane.
Iako je velikovaroški Beograd do tog dana već doživeo svakakve senzacije nije mogao da pretpostavi da će se, baš kao i u Parizu, otvoriti jedna „boata“ u kojoj će se dekorom evocirati „atmosfera romantike, egzotike i prošlosti“.
Arhitekta Lazić je bio poznat po tome što je voleo da oko sebe okuplja umetnike. U periodu velike svetske ekonomske krize, kada su i mnogi u Beogradu baš “kuburili” sa finansijama, jedva sastavljajući kraj sa krajem, u dogovoru sa slikarem Mirkom Кujačićem i vajarom Stevom Bondarovim, došao je na ideju da u ateljeu otvore lokal koji će se po skroz razlikovati od svih do tada viđenih.
Lokal je imao dve etaže. Na sredini kafane nalazilo se veliko sidro sa sve namotanim lancima. Zidove su krasili portreti poznatih gusara, na plafonu su bile razapete ribarske mreže, a iznad svakog stola po jedan stari, lađarski fenjer koji nije davao previše svetla, pa su se gosti zaista osećali kao da se nalaze u potpalublju neke lađe.
Nisu izostavili ni kormilo, čak ni jedro, a na mestu kapetanskog mosta nalazio se prostor za muzičare, „džaz band s harmunikama“
Ceo ambijent upotpunjavao je personal obučen u kostime pravih gusara koji su rađeni po nacrtima Vladimira Žedrinskog, scenografa Narodnog pozorišta.
Кonobari su zapravo bili umetnici raznih profila i struka. Reklamni plakati koji su prepravili ulice uoči otvaranja, isticali su da će se služiti najbolja domaća i francuska hrana uz probrana vina.
Beogradski mondeni, koji su napunili kafanu u noći otvaranja bili su zatečeni bogatim programom koji su im umetnici pripremili. Bilo je tu skečeva, recitovanja stihova, plesnih tačaka i drugih kabaretskih nastupa. A kad je trebalo platiti račun, gusar je prilazio stolu sa uperenim pištoljem u goste uzvikujući „Pare ili život!“.
Ovakav ludi provod je potrajao do duboko u noć, kako prve večeri, tako i u narednom periodu, jer su mnogi radoznali Beograđani dolazili da u dekoru i autentičnoj atmosferi gusarskog broda provedu po neko prijatno veče.
Samo je zvuk tramvaja koji je s vremena na vreme protutnjao ulicom i zatresao pod na časak vraćao u stvarnost goste kafane.
Nažalost, plovidba ovog gusarskog broda nije potrajala. Niko od umetnika nije imao nameru da napusti svoj glavni poziv da bi se potpuno posvetio radu u kafani. Jedan po jedan su napuštali brod, a zamene nisu mogli da nađu.
Već posle nekoliko meseci pojavio se oglas da se Gusarski brod izdaje sa celokupnim inventarom. Ovog puta, kafanu je zakupio iskusnio kafedžija. Pošto je stiglo leto, valjalo je urediti baštu lokala, a to je brzo učinjeno tako što je od balvana napravljena prava replika gusarskog broda na otvorenom.
Seljanke koje su iz Mirijeva i Malog Mokrog Luga išle na Đeram pijacu, u čudu su se krstile: „Odkud brod na vrh brda?!“ I gosti su ponovo počeli da dolaze. Ispijala su se hladna pića i igralo do kasnih sati, dok su na jarbolu lepršala dekorisana jedra na mesečini.
Ali ni ova idila nije potrajala dugo. Nisu pomogle ni brojne reklame o umerenim cenama, kakvoći hrane i pića, pa ni o provodu.
Кafana je ubrzo zatarabila svoja vrata, sve dok 1935. godine na istom mestu nije otvoren novi restoran Paviljon ambasadora. Možda je kratkom veku Gusarskog broda doprinela i jedna beogradska osobina: kafane i druga mesta brzo izlaze iz mode, što je slučaj i dan danas.
Drveni skelet Gusarskog broda ostao je u dvorištu sve do okupacije 1941. godine, kada ga je komšiluk iskoristio za odgrev u nedostatku drugog drveta. Da svedoče o postojanju ove bizarne ali i unikatne kafane koja je spojila umetnost i ugostiteljstvo, ostale su samo izbledele fotografije na stranicama ondašnje štampe.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
