Najava obaveznog bakšiša u kafanama donela je 1963. revolt – i gostiju i kelnera

Čast za konobara trebalo bi da bude 10 odsto od iznosa računa, a bakšiš bi uskoro i u Srbiji mogao da se nađe kao jedna od stavki na fiskalnom računu.

I dok se u javnosti danas polemiše da li je uvođenje napojnice u legalne tokove ispravno, malo se govori o tome da ova ideja nije novijeg datuma. Još početkom šezdesetih godina, tačnije, 1963. godine, pokrenuta je inicijativa da zadovoljstvo gosta uslugom treba da postane obavezan deo računa.

“Bakšiš odlazi u penziju” jedan je od novinskih naslova koji je pre šest decenija, oslikavao nezadovoljstvo beogradskih ugostitelja, ali i gostiju, inicijativom da se uvede “procenat na servis”.

Predlagač je bilo esnafsko udruženje, odnosno Ugostiteljska komora Beograda. Tvrdili su da je to kulturnije i poštenije za celo osoblje lokala, međutim, konobari se – nisu slagali.

Bakšiš je, pisale su novine, star koliko i kafana i niko ga nikada nije ozvaničio, ali je uvek bio inventar svakog kafanskog lokala, stola i kelnerskog džepa. Nikad određen, uvek mali i veliki, pošten ili nepošten. Uglavnom, često veći od zvanične konobarske plate.

Radnički sindikat se odmah oglasio, tvrdnjom da je ovaj vid čašćavanja zastareo, neodrživ i da je jedini krivac što su plate u ovom sektoru male. Posao se onda, kao i danas, birao po lokaciji i mušterijama, a mnogi su bili skloni da prokomentarišu da konobarima uopšte nije tako loše i da oni pored svoje zarade koju im isplati gazda, dobiju još jednu iz novčanika gostiju.

Nakon što je ideja o obaveznoj naplati bakšiša tako izneta u javnost, krenula je pometnja: svi zaposleni u kafani želeli su, međutim, svoj deo kolača.

Kuvarica, jer zbog njenog ukusnog jela je kafana uvek puna, spremačica koja je zaslužna za čistoću, ali i šanker jer ne krade “na crti” i ne meša pića.

Ispalo je da svi hoće promene, da svi zavide konobarima i da je zajednički procenat jedino rešenje.

Na stav gostiju, od kojih se živelo, u početku se niko nije obazirao.

Nametanje obaveze čašćavanja i to u tačnom iznosu nije naišlo na odobravanje posetioca kafana. Opravdanje se pronalazilo u tome da nekad jednostavno ne želite nekoga da častite ili, naprotiv, mislite da je neko ljubaznošću zaslužio više od propisanog.

Predlog Ugostiteljske komore bio je da se o iznosu procenta na servis, odlučuje svakog meseca, u zavisnosti od kretanja ugostiteljskih cena. Svakog meseca, ili tromesečno, zasedao bi radnički savet i ceo kolektiv, određujući koliki je njihov postotak za naredni period. Onda bi se taj iznos, opet u procentima, raspoređivao kuvaricama, čistačicama, šankerima i samim kelnerima.

Protivnici ovih novina naglašavali su da je nemoguće udarati po džepu gosta bez besprekorno belih stolnjaka, urednog kelnera, odličnih jela i čistih pića, prijatnog komfora i štimunga.

Zbog toga su ovaj procenat mogli šezdesetih godina da prihvate samo hoteli, restorani na dobrom glasu i kafane na nivou. Ostali su morali da čekaju bolja vremena. Što je njihovim gostima i odgovaralo.

Pričalo se uveliko po beogradskoj čaršiji da su ovakav novi kafanski sistem najpre uveli Slovenci, ali na mnogo suptilniji način. Kod njih bi se račun od, recimo, 285 dinara zaokruživao na 300, to se podrazumevalo i nijedan gost nije tražio kusur.

Tako su celu priču o odlasku bakšiša u penziju sabotirali upravo oni koji su bakšiš i ostavljali – redovni posetioci beogradskih kafana. Svojim revoltom dokazali su da svaki džep ima dno i da ne prihvataju da sve nove mere i kalkulacije idu iz njihovog novčanika.

A kakva su iskustva drugih? Danas u Velikoj Britaniji pojedini restorani će napojnicu uračunati u cenu cele usluge, u drugima gost odlučuje koliko će da časti, dok je u Americi gotovo obavezno da gost sam časti konobara sa 15 do 20 odsto od računa. U Nemačkoj standardno čašćavanje konobara ide do 10 odsto, a u nama susednoj Hrvatskoj – i dalje je koliko ko ostavi.