Na mestu čijeg spomenika je postavljen Vukov?

Visoko na postamentu Vuk Stefanović Karadžić, predstavljen sa svojim karakterističnim brkovima i knjigom u ruci, 85 godina krasio je skver koji je po njemu poneo ime “Vuk“.

Malo ko je obraćao pažnju na staru, već patinom ozbiljno nagriženu statuu, ali svi su znali da su kod “Vuka” pa makar im oči bile vezane.

Koju deceniju pre no što je postavljen, a naročito za Vukovog života, tu je bio kraj grada i početak livada, potoka i vinograda, uz mehane i objekte duž Carigradskog druma (Bulevara).

U vreme otkrivanja ovo mesto smatralo se još periferijom. Danas, to je centar – sam rub centra iza koga se tek proteže ogromna urbana masa koja pulsira u ritmu svetala semafora.

I ma kako ova statua bila ozbiljna i svevremena, ma kako knjiga bila teška, a draperija koja prekriva Vukova kolena mirna i zaleđena – autor Đorđe Jovanović učinio je da ona bude “živa“, blago okrenuvši njegov pogled u stranu.

Prolaze, tako, nekada kočije, danas motorizovana kola, tramvaji, užurbani putnici i đaci. Ispod spomenika tutnje i vozovi! I svi nekako zapadnu u Vukov pogled sa visine, čak i ako ga ne primete.

Spomenik se trenutno nalazi u Smederevu, gde mu se u ateljeu vajara Zorana Kuzmanovića vraća stari sjaj. Na istom mestu i u rukama istog majstora koji je pre par godina u život vratio legendarnog beogradskog Pobednika.

U prostranoj radionici majstori šmirglaju i hemikalijama tretiraju bronzu, koja je posle osam i po decenija postala ozbiljno ugrožena. Jer ovaj spomenik treba da nam traje ne stotinu, već na stotine i na hiljade godina. Ko zna gde će tada biti kraj Beograda…

Ali, ovo mesto će ostati obeleženo kao jedan važan početak. Mada, i taj početak je potrajao, jer, iako je ideja bila jasna i želja da se narod oduži Vuku žarka, kada je spomenik već bio gotov još se nije znalo gde će biti postavljen.

Ideja o podizanju ovog spomenika potekla je ubrzo pošto je okončan strahovit Prvi svetski rat od strane Srpske književne zadruge.

Osiromašena, još zavijena u crno, Srbija nije imala novca za spomenik – sakupljao ga je narod. Čak su postojale i poštanske marke putem kojih su se prikupljala sredstva.

Deset godina trebalo je da se skupi 305 hiljada dinara, tada ozbiljna suma novca. Odlučeno je da se spomenik uradi po maketi Đorđa Jovanovića.

Skulptura visoka tri metra izlivena je 1932. godine u Pragu, a naredne godine stigla je u Beograd. Međutim, četiri godine ona je čekala samo odluku gde bi trebalo da bude postavljena.

“Neki od predloga bili su da se skulptura postavi u Studentskom parku, između spomenika Dositeju Obradoviću i Josifu Pančiću, u parku kod Železničke stanice ili pred kafanom „Albanija“. Posle mnogobrojnih polemika oko lokacije, Gradsko veće je 23. jula 1937. godine, odlučilo da se za podizanje spomenika Vuku Karadžiću ustupi mesto na uglu ulice Kralja Aleksandra i Geteove (današnja Ruzveltova), u parku Ćirila i Metodija…” podaci su Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda.

Ipak, ono što se danas malo zna jeste da je Vukov spomenik, i sam izložen tumaranju i višegodišnjem čekanju, podelio gotovo identičnu sudbinu sa spomenikom na čije prvobitno predviđeno mesto je postavljen – Spomeniku braniocima Beograda u Prvom svetskom ratu.

Danas na Novom groblju, ovaj, jedan od najlepših beogradskih spomenika, delo ruskog emigranta koji je od Lenjinove revolucije našao utočište u Kraljevini SHS, Romana Verhovskoja i domaćeg vajara Živojina Lukića trebalo je da stoji upravo na mestu na kome je Vuk danas.

Njegovom postavljanju je prethodila oštra debata između Udruženja oficira rata 1914-1918 koje je naručilo izradu memorijala, autora i dela javnosti, sa strukturama u tadašnjoj državi: zbog izrazito prosrpske simbolike spomenika tadašnji politički vrh, uključujući i Kralja Aleksandra I Karađorđevića nije dopustio njegovo postavljanje na vidnom mestu i prebacio ga je na udaljenu lokaciju Novog groblja gde je svečano otvoren 1931. godine.

Umesto njega, nekoliko godina kasnije, kada kralj Aleksandar više ne bude živ, na to mesto će ipak doći spomenik sa srpskom simbolikom – ovaj put Vuku Stefanoviću Karadžiću.

Naslovna fotografija: Mateja Beljan / Telegraf.rs