Iako se čitavu deceniju nalazila na najprometnijem mestu u Beogradu, na samim Terazijama, i to tako da je dominirala čitavim trgom, o tome kako je tačno izgledala skulptura “Sima Igumanov sa siročićima” do nedavno se nije mnogo znalo.
Kompozicija koja prikazuje Simu Andrejevića Igumanova sa srpskom decom, slavnog slovenačkog vajara Lojze Dolinara iz 1939. godine, izvedena tako da krasi pročelje velike moderne zgrade koju je njegova zadužbina izgradila na glavnoj tački Beograda, kao naslednica ovog izuzetno bogatog trgovca – nekim čudnim spletom okolnosti nikada nije bila jasno fotografisana.
Sama zgrada, poznata kao “Igumanova palata” neizostavan je detalj svih fotografija Terazija otkako je izgrađena, ali, kao za baksuz, nijedna od poznatih fotografija nikad u fokusu nije imala samu statuu. Jedna jedina koja je imala kakav takav prikaz bila je delimična, odnosno, samo je jasno prikazivala dve od pet figura kompozicije, a osim toga bila je lošeg kvaliteta, reprodukovana iz nepoznatog izvora.
Jednostavno, objektivi su fokusirali ili fasadu zdanja ili celu panoramu Terazija, i kada je u leto 1950. godine iz nekog tadašnjeg “centra moći” (a i danas nepoznatog, ko je izdao naredbu) stigla komanda jednoj grupi “omladinskih aktivista” novih vlasti da se popnu na krov Igumanove palate i teškim čekićima, macolama, u paramparčad smrve skulpturu, postalo je jasno da nije ostao zabeležen nijedan temeljan trag o njenom izgledu.
U narednim decenijama pitanje uništenog umetničkog dela nije se previše postavljalo. Sam vajar je nastavio da radi u promenjenim okolnostima nakon revolucije 1945. godine, stvarajući neka nova dela, i bio je dovoljno promućuran da nikad ne pokrene pitanje ko je i zašto naredio, i sproveo, varvarski čin razbijanja masivnog vajarskog dela koje je ukrašavalo centar Beograda.
Bila su to vremena kada su nestajala još neka umetnička dela, ali i ljudi, i mudri vajar je ostao nem.
I sama beogradska javnost je primetila da odjednom više nema “Sime Igumanova sa siročićima” ali nakon što je par godina pre toga bila demolirana velika i lepa fontana u epicentru Terazija, i isečeni raskošni tramvajski stubovi koji su nosili kontaktnu mrežu preko trga (inače, simbol stradanja Beograda pod okupacijom jer su na njima obešene prve žrtve nacističkog terora u leto 1941. godine), Beograđanima je bilo jasno da je neko odlučio da silom izmeni izgled grada, i da to niko neće smeti da dovede u pitanje.
Misterija oko tačnog izgleda ove kompozicije postala je još veća kada se otkrilo da su u međuvremenu nestali i kalupi po kojima je odlivena, a koji su se čuvali do 1999. godine u Prizrenu.
Ovaj iščezli dragulj beogradske javne skulpture decenijama je izazivao znatiželju ljubitelja istorije srpske prestonice, a prema nekim anketama bio je jedan od nestalih ukrasa za koje je najveći broj Beograđana želeo da bude ponovo napravljen i vraćen na staro mesto.
I tek pre nekoliko meseci, na svetlost dana je izronio stari pouzdan trag: u zaostavštini braće Krstić, znamenitih srpskih arhitekata koji su projektovali “Igumanovu palatu” čiji je skulptura bila integralni deo, posle duge i uporne potrage nađena je jasna fotografija na kojoj se potpuno vidi cela grupa, po prvi put.
Umesto teskobnog gledanja predratnih razglednica pod lupom kako bi se otkrilo što više detalja, sada je pred stručnjacima Zavoda za zaštitu spomenika Grada Beograda stajala jasno cela kompozicija, onako kako je odlivena prvi put, pred postavljanje na krov zgrade, tu “osmatračnicu Terazija”.
Tog trenutka je zaista mogla da započne rekonstrukcija i vraćanje na staro mesto, prema želji Beograđana.
Kako se u ateljeu vajara Zorana Kuzmanovića na Dunavu bližila kraju izrada i poslednjih detalja na skulpturi, tako su Igumanova palata, Terazije i Beograd bili sve bliži onom trenutku kada će nakon 70 godina biti vraćena izgubljena kruna ovom prelepom zdanju.
Taj dan je došao 22. aprila 2021. godine kada se na uglu Terazija u Bulevara kralja Aleksandra, ispred same Igumanove palate, za Beograđane neočekivano, pojavio ogromni transporter na čijem tovarnom delu je stajala – skulptura.
Ista onakva kakva je bila pre osamdeset godina, kada je izašla iz Dolinarovog ateljea. Dočekali su je srpski patrijarh Porfirije, ministar spoljnih poslova Nikola Selaković i zamenik gradonačelnika Grada Beograda, Goran Vesić, inače i najzaslužniji za obnovu ovog iščezlog kulturnog blaga i njegovo vraćanje u centar Beograda.
Posle mnogo decenija, Sima Igumanov, okružen srpskim siročićima, ponovo nas tako brižljivo gleda sa vrha svoje palate.
I kao da je tu da nas vidljivo podseti na jednostavnu stvar: da li ste brinuli o nekom danas?
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…