Masovni “hejt” za našminkano žensko lice u Beogradu

Jedan og glavnih vidova zabave u Beogradu početkom 20. veka, tamo negde od 1920. godine, bili su filmovi. Totalni hit. Ta uglavnom američka, mada i sve više nemačka ostvarenja, bivala su crno-bela, ali su njihove najave pratili posteri u boji. I na njima se jasno mogla videti raskoš šminke svetskih zvezda, pa su već u prvim danima 1925. godine ruževi i puderi zaludeli i Beograđanke.

Uz jak uticaj filmova, doprinos trendu ulešavanja mora se pripisati i damama koje su imale prilike da prošetaju ulicama Pariza i da odatle, iz ali i nekih drugih razvijenih prestonica Evrope, u glavni grad Kraljevine SHS donesu šminku i, šetajući gradom, s ponosom pokažu svoje doterano lice.

Ali koliko god su devojke bile zaluđene i koliko god je bilo žena koje su želele nanesu boje na usne, obraze, oko očiju, bilo je s druge strane mnogo protivnika, koji se nisu libili da ih najpogrdnijim imenima nazivaju.

 – Šminka dovarava svežinu mladosti i zdravlja tamo gde ih više nema. Ali taj cilj postiže se samo nepotpuno i načinom koji osetno razorava kožu. Stoga šminka i nije sredstvo za negovanje kože već suprotnost tome!

Tako je pisao nemački lekar i profesor Štrac, a Beograđanke okupljene oko časopisa “Žena i svet”, kako one koje su za njega pisale tako i one koje su ga čitale, su se ne samo slagale sa tim stavom nego su bile još i, da ne upotrebimo neku grubu reč, radikalnije.

– Gde je mati da posavetuje ćerku pre no što se pred svetom pojavi ovako “izmolovana”? Gde je otac i njegov autoritet da na neki način odlepi što se suvišnoga prilepilo? Gde je brat da ne izvede u društvo sestru usana vampirski crvenih? Gde je muž koji će probuduti svest u ženi? – pisalo je u jednom od tekstova u “Ženi i svetu”..

Inače, u prestoničkoj štampi tada se navodilo da je tim Srpkinjama koje su “zastranile” omiljena boja terakote, koja je zapravo bila i boja u ono doba modernih čarapa, a posle terakote na listi se nalazila oranž.

– Danas već i petnaestogodišnjakinje devojče poznaje tajne šminaknja. Takvih nema mnogo na sreću – širile su se čaršijom rečenice pročitane u novinama.

Koja nije mogala da priušti pravu šminku, a većina nije, pravila je šminku od raznih mešavina pšeničnog praška, bele krede, čiste svinjske masti, i uz još neke primese, stvarala boju koju je nanosila na lice.

Zašto se trpi ta besramna gruba šminka u našem društvu, postavljalo se sve češće pitanje, a rasprave bi krenule po kuloarima, pijacama, pa čak i kafanama. Šminka je definitivno postala je jedna od najvažnijih tema Beograda. I muškarci su o njoj naveliko raspredali.

Eeee, dotle je išlo! Ne verujete šta čitate 100 godina kasnije? To je uglavnom bilo mišljenje većine i javnost ih je žigosala kao žene niskog morala.

– Ja slabo razumem ta moderna zalutala stvorenja koja živo kopiraju život i manire nesrećnica iz noćnih barova i javnih pariskih ulica. Te nesrećnice upotrebljavaju šminku da bi sakrile ruglo svojeg lica izmučenog od dugih nesanih noći. One moraju da stavljaju taj “indiski fard” (vrsta veoma polularnog rumenila, prim. aut.) jer bi ih bez njega demonski ismejali zavodnici – govorila je jedna od protivnica, a novinari zapisivali:

– Zar nije lepše videti ovu plemenitu harmoniju crta lepog i čistog lica nego li pak okrenuti s gnušanjem glavu od usana unakaženih crvenom pomadom ili vašarski izmalanih obraza.

I nije se na tome stajalo…

Ali sve te uvrede nisu bile ni blizu dovoljne da se šminka istisne iz želja Beograđanki. Kako je snažila država, tako su počele da se otvaraju sve više kozmetičke radnje koje su pribavljale ruževe, olovke, alajnere, pudere, senke, rumenila… 

Vlasnici prodavnica su znali da nije zarada na bogatima, koliko god da od njih imaju prihoda, već u nižim slojevima, masovnim. Pa su se tako i ponašali uvrstivši na svoje rafove i onu šminku koja je bila dostupna svima, a koja je na licu izgledala veoma lepo.

I tako je ostalo do dana današnjeg. Za svakoga je prijemčiva, a ko želi vrhunski taj mora i da plati. Ali gledanja ispod oka i podrugljivih komentara više nema. Prošlo je 100 godina.