Preko puta Kiki palate, zadužbine Nikole Kikija, čuvenog beogradskog trgovca je danas masivna zgrada Radio Beograda koji se tu nalazi od 1945. godine.
Nekada je na ovom mestu bila kafana “Dva bela goluba”, po kojoj je svojevremeno tako zvan kraj, pa čak jedno vreme i Svetogorska ulica na koju sa druge strane izlazi.
Njen vlasnik je bio bogataš Jovan Kujundžić. Na spratu je bilo osam soba za prenoćište, pa je radio kao mali hotel sa velikom firmom na kojoj su bili naslikani golubovi i krojačke makaze.
Kada su Kujundžićevi naslednici 1903. prodali imanje Zanatskoj komori, kafana je srušena da bi se na njenom mestu podigao velelepni Zanatski dom. Uslovili su da u ugovor uđe odredba da na ovoj zgradi mora da stoji i – figura sa dva bela goluba.
Podignuta je tek 1933. po projektu arhitekte Bogdana Nestorovića, a obavezu je ispratio vajar Nikola Lukaček koji je na fasadu stavio svoju kompoziciju “Kovač”, na kojoj se pored nakovnja nalaze i – traženi golubovi.
Za svoje vreme to je bila prava palata sa brzim liftovima, tepisima, mermernim holovima, hotel u kome su mogli da odsedaju članovi Zanatske komore, kao i slična inostrana udruženja.
Dolazili su i drugi gosti pošto je sve bilo izuzetno luksuzno, naročito restoran sa dobrom kuhinjom i u večernjim satima muzikom. Prihod od hotela odlazio je komori sa školovanje mladih šegrta.
Poslednjih pet godina pred Drugi svetski rat nekoliko književnika, glumaca i novinara stanovalo je na mansardi hotela. U drugom hodniku bio je niz dobro osvetljenih soba sa kosim krovom prema Hilandarskoj, dok je na uglu zgrade pod samom kupolom doma bio zaokružen hol sa nizom omanjih soba. U tih 15-20 soba stanovali su uglavnom mladi ljudi, uvek veseli i orni za šalu.
Zato je tu uvek vladala živa i intimna veza između stanovnika koji su ovde duže stanovali. Bili su to usamljenici koji su se dobro poznavali među sobom.
Ova mansarda je imala i prednost jer u nju su rado navraćali prijatelji i poznanici, pa je uvek bilo bučno i veselo. Čuli su se i zvuci pisaće mašine, ali i stravični krici glumaca koji su učili svoje uloge.
Bilo je i tu novinara stranih dopisnika koji su u svoje sobe uveli telefone, pa su se iza njihovih vrata čuli uzvici na mnogim stranim jezicima.
Ovde su živeli i pesnik Rade Drainac, glumac Jovan Gec, operski pevač Boris Popov i otmeni glumac Pavle Bogatinčević, vajar Petar Palavičini i mnogi drugi, dok su im u goste dolazili helenista Miloš Đurić, pisac Stanislav Vinaver, Moša Pijade, novinari Mića i Lola Dimitrijević, Boško Tokin, Lav Zaharov, hrvatski pisci Gustav Krklec, Milan Begović, Gvido Tartalja…
Na mansardi su priređivane slikarske i vajarske izložbe.
Izlagali su Sava Šumanović, Lazar Ličenoski, Petar Palavičini. Priređivane su i književne večeri gde su se prvi put čitali romani, pesme i priče poznatih pisaca.
Sve je odisalo intelektualizmom, ali među mladima su uvek bile prisutne i svakakve ludorije koje su se zatim dugo prepričavale.
U hotelskom restoranu je svoj sto imao i profesor Miloš Đurić, za koji niko nije mogao da sedne osim njega i njegovih prijatelja. Ovo je poštovano čak i kada se u zgradu uselio Radio Beograd u njihovom restoranu.
Kada je kasnije nedaleko odatle otvorena kafana “Vidin kapija”, pošto je profesor stanovao u blizini on je tu “preneo” i svoj astal.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
