Višnjička banja je građena kao plansko naselje u više etapa, a od poчetka izgradnje važila je za luksuzno naselje.
Prva etapa je završena sredinom šezdesetih godina 20 veka, kada je podignut stari deo naselja u neposrednoj blizini reke, dok je druga usledila od 1979. kada su svetlost dana ugledale prve čuvene zgrade od crvene fasadne cigle.
U njima je bilo 1.054 stana u četvorospratnicama i kućama u nizu — takozvanim „karingtonkama”, prozvanim tako prema liku milijardera iz tada kod nas megapopularne američke TV serije “Dinastija”. U to vreme bile su ozbiljna novina na našim prostorima.
Ipak, već krajem 1982. izbila je velika politička afera jer se u pojedinim vladajućim krugovima smatralo da je naselje suviše luksuzno, da su stanovi preveliki za radničku klasu i da se tako skupom izgradnjom rasipa novac stambenog fonda.
Kada je nešto kasnije afera utihnula, Višnjička banja je isticana kao najmodernije naselje u tadašnjoj Jugoslaviji.
Glavni izvođač radova je bio beogradski „Energoprojekt”, a sve u Banji, od urbanističkog rešenja, pa do najsitnijih detalja, kao što su okovi stolarije, projektovala je tad već čuvena arhitekta Ljiljana Bakić, poznata po dvorani Pionir, uz podršku supruga Dragoljuba Bakića.
Afera oko bespotrebnog luksuza u Višnjičkoj banji dogodila se u eri stabilizacije, kada se pomno pratilo trošenje svakog dinara. Tada su radne organizacije za višak stambenog prostora koje su dobile, a nisu tražile, morale da izdvoje još po 243 miliona dinara!
U to vreme to je bio ozbiljan novac. Mediji su pisali da su za ista sredstva – da su se poštovali standardi – preduzeća mogla da obezbede još 200 stanova za svoje zaposlene.
Kvadratura stanova bila je u proseku po jedinici samo u prvoj etapi povećana za 13,70 kvadrata, što je na 472 stana iznosilo čak 5.644 kvadratna metra za doplatu. Ugovorena cena po metru kvadratnom bila je 18.872 dinara, pa je ukupan dodatni saldo izašao 106.577.560 dinara.
U drugoj etapi izgradnje projektanti takođe nisu škrtarili na prostoru, pa su na 900 jedinica u proseku dodali još po 6,40 kvadrata, što je zbog poskupljenja, radne organizacije na kraju koštalo još 136.408.320 dinara. Projektanti su iz ovog posla izvukli dodatnu zaradu veću od tri miliona dinara.
Sve je počelo kada je osam članova Skupštine Izvršnog odbora za izgradnju Višnjičke banje prihvatilo projekat veće kvadrature čime su u startu izgubili 50 stanova.
Suprotno važećim standardima projektanti su povećali kvadraturu za 10 odsto i na taj način udružioce rada sa Palilule početkom 1980. oštetili za milion dinara.
Ova priča, međutim, nije bila nova, jer se još u prvoj etapi izgradnje zgrada od crvene fasadne cigle na 412 stanova izgubilo nekim neobjašnjivim čudom čak 100 jedinica.
Projekat je bio i dalje na snazi iako su iz Beobanke zbog kršenja dogovora već upozorili projektante da ih više neće kreditirati. Banka je tražila da trosobni stanovi od 108 i 105 kvadrata moraju biti smanjeni u manje trosobne i garsonjere.
Da bi potvrdili ispravnost svog stava oni su tražili i tumačenje Zavoda za veštačenje, koji je potvrdio da je došlo do velikog prekoračenja.
Delegati Izvršnog odbora, među kojima je bio i arhitekta Dragoljub Bakić, bili su stava da o tome treba da odlučuju organizacije čiji su stanovi i da prepakovanje ne mora da bude obavezno.
Bakić je čak tvrdio da će to usporiti i poskupeti izgradnju, pa se na kraju prihvatio predlog da konačnu odluku donose preduzeća čije su stambene jedinice. Ali, ispostaviće se ubrzo, da je iz preduzeća stigla lavina negodovanja. Doduše, nije im pomoglo jer su uvećani i daleko skuplji stanovi već izgrađeni, i da nije bilo natrag.
Izgradnju novog naselja nije kočio samo višak kvadrata, već i nedostatak vodovodne mreže, koja je trebalo da se sprovede iz Mirijeva. Takođe je poteškoće pravilo i grejanje, a nedostatak novca za trafostanicu u Mirijevu onemogućavao je i priključak za struju.
Beobanka nije odustajala i tražila je poštovanje pravilnika.
– Naš stav je da je bolje da kreditiramo tri standardna stana, nego dva veće površine – govorio je Tomislav Minić iz Beobanke. – Povećanje površina je toliko uzelo maha da više nismo u stanju da takve zahteve finansiramo. Zbog toga smo morali da stavimo tačku na ovakvo ponašanje projektanata.
Prekoračenje kvadrature u Višnjičkoj banji, međutim, nije bio prvi takav slučaj u Beogradu. U Beobanci su se žalili i na projektante novobeogradskih blokova 28 i 30 i upozoravali ih na to da moraju da ih svedu na standardne površine.
– Imamo primere velikih stanova i u objektu F u naselju Kneževac Kijevo od 118 kvadrata koje niko neće da uzme. Tražili smo od Zavoda za izgradnju grada da nas ubuduće konsultuje prilikom izrade projekata kako ne bi dolazilo do ovakvih nesporazuma. Mi više nećemo kreditirati nijedan kvadrata preko standarda, za to će novac morati da izdvoje same radne organizacije.
S druge strane, iz preduzeća IKL bili su izričiti da oni nisu tražili veći prostor, jer njihovi radnici ne bi ni mogli da plaćaju tolike kirije.
U PKB su tvrdili da iza svega stoji računica koja ide u prilog samo projektantima, a svim ostalima pravi problem. Na taj način su ih uvaljivali, kako su tvrdili, u veće troškove, a radnike, odnosno korisnike stanova u nezgodnu situaciju – da ne mogu da plate sve dažbine.
Pored uvećane kirije uvećavali su se i troškovi za grejanje, iznošenje smeća i sve ostalo. U ovom kombinatu su napravili svoj obračun kvadrata i tvrdili su, da su na 70 stanova koliko imaju, izgubili čak 20.
Bez obzira na radne organizacije koje su se bunile zbog nepoštovanja standarda, „Energoprojekt”kao projektant i Zavod za izgradnju grada su terali po svome.
„Minel” je bio izričit i zahtevao je da se njihovi stanovi obavezno preprojektuju, jer radnike ne mogu da izlažu tolikim troškovima. Izgradnja je, po njima, bila preskupa, a cilj da obezbede što više jedinica nisu ostvarili Gotovo isti stav imali su i u „Beku” i Automobilskom „Beograd”.
Radne organizacije bile su dovedene , međutim, pred svršen čin – uzmi ili ostavi. Cene stanova su početkom osamdesetih drastično rasle, pa su bili prinuđeni da se povinuju volji projektanta. Tako se radnička klasa neočekivano uselila u, za nju teško izdržljiv i neželjeni, luksuz.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
