I danas ih ima, ali nisu ni približno popularni kao u nekim prethodnim decenijama. Mnogo se drugih načina stvorilo da se na lutriji okuša sreća – od loto kombinacija do bingo listića.
A tiketi zvani lozovi obeležili su skoro ceo 20. vek. Na njih nisu imuni bili ljudi ni u Kraljevini Jugoslaviji baš kao ni u onoj kasnijoj socijalističkoj zemlji.
Možda najbolje podsećanje na ta vremena su scene iz filmskog serijala “Žikina dinastija / Lude godine” u kojima se pojavljuje Mige, kojeg je tumačio legendarni Milan Srdoč. Ulazio je u kafane držeći raširenu kožnu torbicu sa rajsferšlusom punu lozova, posloženih tako da je lako moglo se bira… I baš to biranje i baš ti lozovi su izuzetno važni za priču o sujeverju!
A ovo je ta priča…
Ljudi su odvajkada težili kojekavim verovanjima kojima bi pripisali svoju sreću ili pak nesreću. Skloni su da svoj život podrede tome, a uspeh dovedu u totalnu zavisnost od slučajnosti. Pa šta je bolje za ovo potonje od lozova?!
Tamo u danima kada je Drugi svetski rat već buknuo i kada je Nemačka nakon Poljske krenula u pohod na Evropu, život u Beogradu je još bio miran uprkos tenzijama ogromnim sa svih strana.
A Beograđani su pokazivali masovno svoju sklonost ka sujeverju bez obzira na pol, društveni status, intelektualne sposobnosti, obrazovanje…
I muško i žensko je saletalo prodavce lozova sa najneobičnijim prohtevima. Sve to u nadi da će baš sitnica njima toliko važna odigrati presudnu ulogu da taj i taj broj loza dobije premiju i njegovom vlasniku osigura pravo malo bogatstvo.
Kad se nesreća nadvije, onda ljudima treba samo dati hleba i igara da na nju što manje obraćaju pažnju. I kako se zlo Trećega rajha približavalo, tako se sujeverje sve više javno proklamovalo. Niko ga se više nije stideo.
Ondašnja štampa beleži da je prodavcu lozova jedan gospodin tražio tri tiketa čiji zbir poslednjih cifara iznosi 13!
A dama je kod njega kupila loz, ali nije htela da ga uzme u ruku, već je tražila da joj stavi u koverat i zalepi ga, pa tek tad da joj preda, jer kako mu je rekla: “Sreća, znate, nikada ne dolazi direktno”!
Mnogi su tih poslednjih dana u miru kupovali srećke na ime svoga psa, mačke, konja, odžačara ili pismonoše.
– Prošle sedmice mi je zazvonio telefon i ženski glas je rekao: “Molim vas, loz koji ovog trenutka imate prvi na štosu zadržite za mene. Dolazim ubrzo. Ali, molim vas, sigurno samo prvi loz odozgo. Nipošto da taj broj uzme neko drugi!” Odvojio sam ga i strvarno dojurila je taksijem vrlo elegantna dama – pričao je jedan od prodavaca.
Bio je tu i jedan stariji čovek koji je sa sobom svaki put na dan izvlačenja dobitnih listića dovodio jedno romsko dete da ono za njega izabere karticu, a da bi taj trenutak imao auru svečanog kupovao mu je veliku čokoladu.
U glavnom gradu bilo je kolektorskih radnji, a jedna je kao garanciju da u njoj se može pronaći sreća u izlogu imala natpis da je baš tu prodat jedan listić koji je osvojio premiju.
Taj dobar marketing je doprineo da uvek bude puna. Svi koji su u nju ulazili sanjali su da postanu milioneri. I to godinama…
A posebno je gužva vladala kad je bio petak 13. u mesecu koji bismo danas smatrali, ko u to veruje naravno, najbaksuznijim danom, ali naši preci su verovali da će baš tada da postanu milioneri!
Nisu samo stanovnici prestonice tražili brojeve sa datumima rođenja svojih bližnjih ili onih za koje veruju da imaju sreće u životu, već i brojeve koje su na svojim sapima nosila najbolja grla Dunavskog kola jahača poput Bolera, Rozmari i Jedine.
– Najteže je kada majke dovedu svoje bebe da izvuku srećni loz – vajkao se jedan od prodavaca:
– Dete još ne ume ni zvečku da drži, a ne da iz ovolikog štosa izvuče papirić. Bebe su vrlo destruktivne na tom svom “važnom koraku u životu” i svaka ima volju da pocepa ili pobaca sve lozove!
Jedna Beograđanka je, dodao je, sanjala nekog sveca i on joj je kazao da kupi broj 100.000. Na taj broj je okušavala sreću pune tri godine i nikada ništa nije dobila, čak ni ulog.
Možda sveci ipak ne vole kockanje sreće? Možda joj je to bio znak za nešto drugo u životu? Ili nije pažljivo slušala, pa je trebalo da kupi sa brojem 13, omiljenim u ono vreme kod sujevernih Srba? A prodavci lozova su posebno, sa strane, držali upravo seriju koja je počinjala sa 13.000.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
