Ljudi na dnu – testeraši sa Dorćola

Mnoge su priče tužne, a pečalbarske posebno. Hleb sa previše kora, a svaka prepečena da zube polomi. A oduvek se moralo u pečalbu – rad u mestima daleko od kuće. Trebalo je nahraniti čeljad, okrpiti krov ne bi li potrajao još, iako škripi na dah povetraca…

Pečalbari su poseban soj ljudi. Nisu birali pečalbu, ona je njih našla. Surova i nemilosrdna. A najteža je bila “testeraška“: onih koji su sekli drva Beograđanima za ogrev. Dok su građevinci itekako imali posla u brzo rastućoj prestonici, sa testerom je sve bilo neizvesno…

S prvim danima proleća 1936. jedna poveća grupa ih se i dalje nadala da će iz Beograda poneti neki dinar. Visoki plot, viši od mnogih čatrlja komšiluka iz Solunske ulice na Dunavu krio je istovremeno jedno istinsko ruglo ali i “beogradski vilajet” nesrećnika sa juga tadašnje zemlje.

Krio ih je tako da slučajnom prolazniku nikada i na pamet ne bi palo da tamo, iza, postoji čitava naseobina najtajanstevnijih stanovnika prestonice.

I bili su više nego mirni, što zbog svoga jada, što zbog nemaštine u koju su zapali jer nisu uspeli da preko zime prodaju svoje usluge kao što su nameravali.

Niko ne brani da se uđe, ali niko i ne želi da zaviri iza plota.  Dorćolci su znali da se tu nalazi socijalno dno zaogrnuto samo dimom najgoreg duvana koji je svojim smradom bio poput mirisa naspram nepodnošljivog zadaha samih ljudi.

Tu u Solunskoj, u tesnoj i mračnoj odaji na grubim ponjavama prostrtim preko dasaka sedelo je skrštenih nogu desetak ljudi.

Suva lica zarasla u bradu virila su iza zakrpa.
– Nemame ni za soli a ni za leb. Ćirija ne može da platime.
– A koliko plaćate kiriju?
– Dve banke na mesec svaki plati.
– Ko vam je gazda?

Sležu ramenima i zagledaju se. Mladi testeraš se nalaktio na vrata:
– Solomon…
– Koliko vas je ovde?
– Dvaes’, tries’ duša. A, ima što su otišli. Napuniše sumu!

Pojam “napuniti sumu” značio je da su zaradili za pet, šest mesci pečalbe između 1.500 i 2.000 dinara. To su mnogi nosili tamo odakle su došli da kupe ženu! Ako ne za sebe, ono za sina.

U celu ovu priču o jadu nekih ljudi nadomak Dunava prekinuo je glas žene koja je s ulice dovikivala: “Ima li drva?”, na šta joj je jedan iz te šćućurene mase odgovarao: “Ima. Kol’ko iskaš?”.  

Kad začu 10 kila, poskoči i ode među pobacane cepanice u malenome dvorištu pa ih hitro pobaca u džak. Tri dinara za deset kila. Prenos do stana nisu naplaćivali.

Iz teskobnog sobička kroz hodničić vratanca su vodila u drugi sobičak. Tu je spavala nekolcina. Ustajali vazduh koji je terao na povraćaje prati svakoga ko se tamo uputi kroz hodnik do drugog dvorišta. Još manjeg i još zapuštenijeg.

Najstariji od pečalbara  je iz Tetova, danas grad u Severnoj Makedoniji. Bez posla je već mesecima. Ništa nemaju, a ne znaju kako da se vrate kućama bez para.

– Poznavaš li kakva protekcija?
– Kakvu protekciju?
– Na Krstić od opština.

U dugoj bespolici imali su vremena da čuju za prezime jednog čoveka o kome znaju toliko da u ime Opštine može da zaposli čak i do dve banke dnevno!

– Posla nemame, pamet sme izgubili! Imam otac od osumdeset godine i pet deca…

Prizrenci, Goranci, ili Tetovci svejedno. Ovde u Beogradu u pečalbi su svi bili iste sreće. Veoma loše. Drva te 1935. na 1936. nisu se dobro prodavala. Bilo nešto snega u dva, tri navrata oko Aranđelovdana, a za katolički i pravoslavni Božić, mogu se naći podaci – na trpezi je bilo sveže salate. U januaru je bilo proleće, pa i u februaru.

Tek ponekad, ti nerećnici bi odlazili na poljanče pokraj Dunava da bi se sastali se sa zemljacima i razmenili misli i tugu i da bi čuli pokoju vest iz zavičaja.

I vraćali se još tužniji pod potamnelu ispucalu kupolu staroga turskoga amama sa hladnim svodovima gde su pronašli svoj bedni azil.