Linijski taksi

Kako se vozite po gradu? Imate auto ili su vam glavni vid prevoza bus, trola, tramvaj? A možda vam odgovara i BG voz...

I kada baš mora, hajde – taksi (320 dinara start).

E sad, neki su se odavno motorizovali, ali dozvola im ne treba – nadmudruju gužve na trotinetima i biciklima, dok ih putnici umorni od klaj-klaj vožnje gledaju, ali im mnogo i ne zavide kada je ovako hladno.

A sećate li se kako ste devedesetih vozili na posao? Bar oni koji su tad uopšte imali posao… Brzo smo zaboravili te muke Tantalove.

Devedesete su iznedrile jedan sasvim neobičan i danas nezamisliv prevoz u gradu, mada takav i dalje važi negde na dalekoj periferiji, gde oči inspekcije nisu uvek širom otvorene. U to vreme, to je čak bilo i legalno. Ali, pre nego što se vratimo na taksiste koji su, dabome, gorivo točili iz kanistera, hajde da se malo podsetimo prevoza toga vremena.

GSP je uvek posustajao, kaskao, bio na izdisaju. Da ne govorimo o tome kako je vožnja izgledala i kada autobus dođe. To su bile doslovno olupine.

Katkad bi stigao koji kontigent “lepih” novih iz Ikarbusa (lepih, novih, ali sa drvenim klupama), ali bi se oni vrlo brzo pohabali u haotičnom stanju preduzeća, drumova i neverovatnih gužvi. Kada su radnici poveli veliki štrajk 1993. godine, GSP je bio i klinički mrtav.

Tada su na velika vrata ušli privatni prevoznici, koji su za tri dinara vozili po celom gradu autobusima koje su imali – čak i onim kojim ste možda te sezone išli na mora.

E sad: taksisti. Zamislite situaciju prepune stanice, autobusa nema, čak ni privatnog, a taksista se doseti, stavi tablu s brojem neke popularne linije i krene da skuplja putnike. Pa kad stane četvoro ljudi u njega, on zadovoljno trlja ruke zaradom, jer “karta” je morala biti malo skuplja, a mnogim putnicima to je bio jedini način da uopšte dođu do posla! Bili su srećni, u “stiskavcu” s neznancima. To se zvalo linijski taksi.

U jednom trenutku to je bilo dozvoljeno, mogli ste videti sve poznate linije na kolima beogradskih taksista. Neki su ih stavljali na šoferšajbnu, rukom napisan broj na belom papiru, a bilo je popularno i da koriste limene krovne oznake – da se lepo vidi.

Nadrealna slika, taksi umesto autobusa! A unutra, kako Vam zapadne. Neko puniji pa pritiska sve ostale, a neko vala i neuredan, pa miris bude jedva podnošljiv. Ali nemate kud, posebno ako ste zauzeli mesto na zadnjem sedištu. Sesti napred, pored vozača, bio je dobitak kao na lutriji.

Nije dugo potrajala ta potreba, makar ne masovno, ali se na nekim koridorima dugo zadržala, sve do prve decenije 21. veka.

Taksisti koji su živeli na periferiji, stavili bi “liniju” i povezli par putnika kako ne bi vozili prazni u povratku kući. Ali, to već tada nije bilo dozvoljeno.

I, ma koliko neverovatno zvučalo, inijske taksije još uvek možete sresti i danas, na veoma specifičnim mestima. To je sada “igra divljaka“. Na primer – rak rana, linija Pančevo – Beograd. Ne možete da prođete pored stanice kod Pančevca, a da vas ilegalni kombiji ne vuku za rukav. A ima i “regularnih” taksista spremnih da potrpaju četvoro putnika na zadatoj trasi…

Poznato je da taksisti iz Nove Pazove po tom “linijskom” principu i sada voze putnike od Batajnice od Banovaca i Nove Pazove, a dešavalo se da čak neki nude i vožnju od Zemuna do Novog Sada.