Lepe ali problem – zašto su bele uniforme izazvale košmar u proleće 1968.

Bele uniforme saobraćajnih policajaca i čuvenog Jovana Bulja, koji je obučen u jednu takvu, izvodeći svojevrsnu koreografiju, regulisao saobraćaj na Terazijama, Slaviji, Trgu republike i kod “Londona”, i danas se sećaju mnogi Beograđani.

Međutim, malo je poznato da su nove bele uniforme izazvale mnogo oprečnih mišljenja, čak skoro pa više nego neki mnogo ozbiljniji događaji te 1968. godine.

Čuvari beogradskih raskrsnica u maju te godine su obučeni u, do tada nesvakidašnja, bela odela kojima deo javnosti – nikako nije bio oduševljen.

I dok su za deo Beograđana one ipak bile deo svetskog imidža, nije bilo malo onih koji su tu odluku ne samo kritikovali, već su išli toliko daleko da su zbog bele garderobe dovodili u pitanje obučenost i stručnost milicionera.

Mediji su tih dana brujali o novim “nelegalnim” odelima, koja nisu po propisu, a sumnja je potekla najpre od Sekretarijata unutrašnjih poslova SR Srbije, tj, policije (odnosno, tadašnje milicije) koji “nije bio obavešten o izgledu beogradskih saobraćajaca“.

Protivargument je bio da su plaćene novcem iz budžeta Grada Beograda, što je pokazivalo da su nadležni, bar na nivou gradske vlasti, ipak znali za njihovo uvođenje.

Po tadašnjem zakonu Savezno izvršno veće, odnosno vlada, odlučivalo je o uniformama milicije, ali je izgled čuvara reda detaljnije bio objašnjen u nekakvoj posebnoj Uredbi. Ona je nalagala sastav letnje uniforme ali i boju koja je, stajalo je u odredbi, olovno plave boje, a cipele su crne.

Iz ovoga se moglo zaključiti da su bele uniforme saobraćajaca bile, ipak, potpuno nepropisne. Međutim, detaljno čitanje Uredbe otkrivalo je sasvim drugu pozadinu cele situacije. Zbog čega je, naizgled, i došlo do nesporazuma.

Već na samom početku propisa jasno je ukazano da se uniforma saobraćajaca sastoji od letnje i zimske.

Pripadnicima milicije koji regulišu saobraćaj ili onima što rade na plovnim objektima može se dati posebna letnja uniforma. Ona, kako su propisi nalagali, sme da bude bele boje, kao i kožne cipele u istoj boji, a onima koji su bili zaduženi za raskrsnice sledovao je i beli šlem.

Kroj uniforme mogao je od tada da bude otvoreniji, sa reverima, a imali su i beli kaiš.

Jedan od razloga kojima su opravdavana bela odela bile su i letnje vrućine. Lekari su bili saglasni da su samo zahvaljujući odličnoj kondiciji ostajali zdravi u standardnim, nepraktičnim i toplim uniformama.

– Sa stanovišta higijene ova odela su imala ogromne prednosti u odnosu na stare – tvrdio je dr Srbobran Đorđević iz Zavoda za zdravstvenu zaštitu Srbije. – Tkanina im je lakša i poroznija tako da ne može da dođe do pregrevanja i po najvećim vrućinama. Šlem izrađen od plute bio je odličan izolator, a bili su toliko duboki da je između njega i glave bio međuprostor, a imao je otvore koji su služili za rashlađivanje. Zbog toga je ispod šlema bilo pet do 10 stepeni hladnije nego na suncu.

Jedna od primedbi javnosti bila je i što uniforme nemaju opasače, a cilj je ustvari bio stvaranje komotnijeg osećaja milicionerima, što je takođe bila prednost u radu.

Lekari su smatrali da su saobraćajci zbog toga imali bolju koncentraciju, manje su se umarali, a samim tim to je bilo jako važno za regulisanje saobraćaja u velikom gradu kakav je Beograd.

Svetislav Blagojević, saobraćajni milicioner koji je regulisao raskrsnicu između Bulevara revolucije (Bulevar kralja Aleksandra) i Ulice kneza Miloša bio je oduševljen novim odelom za posao.

– Ispod uniforme imam samo majicu, za razliku od ranije kada sam nosio i košulju i kravatu. Izrađena je od tanjeg materijala, a i mrežaste perlon čarape su znatno udobnije. Bez opasača mi je mnogo komotnije – govorio je Blagojević. – Građani su, čini mi se, oduševljeni, slikaju nas svaki dan, a za pešake i vozače smo vidljiviji.

Jedine zamerke koje su čuvari reda imali, bile su te što su uniforme stajale u Ulici 29. novembra (danas ulica Despota Stefana) pa su dva puta dnevno morali da idu tamo što je, naročito onima koji su živeli dalje od centra, produžavalo radno vreme. Drugi problem bio je njihovo teško održavanje, ali to nije bila briga samih milicionera.

U to vreme bele uniforme imali su mnogi saobraćajci u ostalim jugoslovenskim republikama.

U Zagrebu je stil bio vrlo sličan beogradskom, osim što su imali i opasač, a nova pravila oblačenja uvedena su godinu dana ranije.

Slično je bilo u Rijeci, Zadru i Splitu, dok su Slovenci belo obukli četiri leta pre Beograđana.

Uniforme je za ulice prestonice SFRJ radila Prva krojačka zadruga u Zemunu, a cipele Fabrika obuće “Velebit”.

Ipak, nije potrajalo dugo, a beogradski saobraćajci su se vratili na standarde plave uniforme, a sa tom promenom je u istoriju bespovratno otišla i ideja o “belom beogradskom saobraćajcu“, svojevrsnom zaštitnom znaku jedne metropole.