Legendarna srpska spisateljica koju su želeli da izbrišu iz pamćenja

Prvi deo romana “Ranjeni orao”, nakon prologa, počinje ovako: “Uz stepenice lepe višespratne zgrade u Beogradu, čiji su zidovi bili obloženi crnim keramičkim pločicama…”

Ne znamo koja je zgrada u pitanju, ali znamo da je Milica Jakovljević zvana Mir-Jam, autorka romana, volela Beograd. Bila je književnica i novinarka koja je imala veliki uticaj u periodu između dva svetska rata, ostavivši kroz svoja dela zanimljiv dokument o vremenu i društvu u kome je živela.

Opisala je prelazak iz patrijarhalnog u savremeni sistem, a i sama se zalagala za tu promenu uzimajući, u svojim romanima, kao centralne figure školovane žene sa stavom.

Tu borbu je dokazala i istrajnošću i opstajanjem u novinarstvu koje je do tada važilo uglavnom za muško zanimanje.

Rođena je u Jagodini 22. aprila 1887. godine, a detinjstvo je provela u Kragujevcu jer joj je otac bio načelnik u policiji koji se zbog posla selio. Imala je čak osam polusestara iz očevog prvog braka, i sestru i brata, Zoru i Stevana, koji će kasnije postati botaničar, profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, a nama je danas najpoznatiji kao pisac legendarnog dela “Srpska triologija”.

U Kragujevcu Milica završava Visoku žensku školu, i od 1909. do 1919. godine radi kao seoska učiteljica u selu Krivi Vir podno Rtnja.

Posle Prvog svetskog rata seli se u glavni grad da bi ispunila svoju želju da postane novinarka. To se i desilo 1. juna 1921. godine, kada je počela da piše za beogradske dnevne novine “Novosti” u kojima je ostala pet godina.

Narednih petnaest je provela u “Nedeljnim ilustracijama“.

Bila je jedna od 12 žena u Udruženju novinara Srbije (od ukupno 264). Pseudonim Mir-Jam je smislila započevši novinarski rad i njega je zadržala i u književnoj karijeri. Govorila je ruski i francuski jezik.

U člancima je pratila kulturna dešavanja, naročito pozorišnu scenu. Reportaže je pisala hrabro, suprotno uštogljenim i pretenciozno ozbiljnim izveštajima, toplo i “meko”, sa puno emocija.

Gajila je umiljatost u kombinaciji sa modernošću, što je bilo do tada nezamislivo, kao i spajanje tradicije i novih tendencija.

Svoje romane objavljivala je najpre u nastavcima u “Nedeljnim ilustracijama”. Pisala ih je posvećeno, dajući šansu ljubavi, fatalnim romansama i lepoti, životnim izazovima, nesrećama koje je uvek znala da pretvori u srećne krajeve.

Prepreke u društvenom statusu su se uvek prevazilazile, gresi iz prošlosti opraštali, svako je, nekako, nalazio svoju sreću (mada, među pričama ima nekih koje su dominantno tragične).

Romani kao “Ranjeni orao”, “Greh njene mame”, “Jedne letnje noći”, “Mala supruga” i četiri zbirke pripovedaka su bili pravi hit u tadašnjoj Jugoslaviji.

Svesno ili nesvesno, Mir-Jam je doprinela i demokratizaciji čitanja. Oni koji su je kritikovali, osporavali i ponižavali tvrdeći da nije dovoljno dobra kao muški autori, nisu bili svesni te činjenice.

Bavila se otmenim i imućnijim delom društva ali i životima prosečnih građana. Veoma je značajno što su njene junakinje bile samostalne žene koje su radile kao učiteljice, sekretarice, činovnice, sluškinje ili krojačice.

Tako je isticala značaj zalaganja za ženska prava, jer je davala podstrek ženama da rade, da ne zavise od prihoda bilo kog muškarca. Napisala je i tekst „Treba li podići ženi spomenik?”, zalažući se da se svakoj dami mora priznati njeno umeće i svakodnevna briga o deci i porodici.

Manje je poznato da je napisala i pozorišnu dramu „Tamo daleko” u kojoj je glavnu ulogu igrala Žanka Stokić.

Iako je napisala osam romana u kojima su se sve junakinje posle raznih peripetija na kraju udale, njen životni put je bio sasvim suprotan.

Možda nije želela da se uda, možda je želela svoju samostalnost, jer postoje svedočenja da je pažljivo radila na imidžu usamljenice.

Šetala je Kalemegdanom sama “zanosna u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, lepa i smerna Mir-Jam, patrijarhalna devojka iz dobre kuće”.

Glumica Nevenka Urbanova je se seća kao devojke koja je na plaži čitala Rablea u originalu.

Družila se, dakle, sa glumcima i divila im se. Ceo Beograd je znao da im je slala cveće i druge znakove pažnje. Jedan od njih je bio Božidar Boža Nikolić, za koga se pričalo da joj je bio tajni ljubavnik. Navodno, ljubav joj sa Božom joj se desila kada je napunila 40 godina i trajala je do njene pedesete.

Prvi poljubac je, pak, čuvena spisateljica dokumentaovala. Opisala je park Tivoli i gospodina Vitojem, Slovenca, kome je posvetila roman “U slovenačkim gorama”.

Mir-Jam je marljivo radila u novinarstvu do 6. aprila 1941. godine. Tokom nemačke okupacije odbila je da piše za Nedićeve novine “Novo vreme” i “Obnova” jer nije htela da bude izdajnik a ni da izneveri svog brata Stevana, tada majora kraljevske vojske, koji je bio u zarobljeništvu.

No, ni to je nije spasilo jer je nakon završetka Drugog svetskog rada postala nepoželjna za novu, komunističku vlast. Izgubila je članstvo u Udruženju novinara Srbije, što je bilo u suprotnosti sa pravilnikom.

Oskar Davičo je zapečatio njenu sudbinu, uobličivši naredbu “odozgo” sledećim rečima: “Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir-Jam.”

Od tada kreće njena društvena izolacija koja joj je nametnuta. Ipak, podnosila ju je stoički, šetala je Beogradom kao i uvek, prkosno, iako je bila odbijena za penziju.

Ni brat Stevan koji je postao poslanik u Veću građana Jugoslavije i rektor Beogradskog univerziteta nije mogao da joj pomogne.

U nevolji joj se našao knjižar Ivan Veselinović koji joj je dao novac da kupi ugalj.

Umrla je od posledica zapaljenja pluća 22. decembra 1952., potpuno zaboravljena. Ni u jednim novinama nije izašao pomen o njenoj smrti. Kuća u Molerovoj ulici, u kojoj je živela, nestala je nedugo zatim da bi tu bila izgrađena stambena zgrada za komunističke rukovodioce.

Ponosna kao što je uvek bila, i na to bi rekla: “Ne maštaj o boljem životu, već živi taj koji imaš! Jer dok ti maštaš, život ti prolazi.”