Kutijica opevana i u pesmama

Nije to bila baš toliko moderna tehnologija ali u egzotičnim devedesetim, u vreme kada su još sve novotarije sa Zapada bile simbol prestiža – pejdžer, kao prva dostupna komunikaciona tehnologija koja nije fiksni telefon – postao je pravi tadašnji hit među beogradskim šmekerima.

Ekspanzija ovih malih i danas smešnih uređaja, bila je kratkog daha, ali je njihova popularnost bila tolika da se još dugo pamtio. Pejdžer je brzo bio potisnut od mobilnog telefona, i njegovu slavu je zauvek obrisala globalna tehnološka revolucija. Iako glomazan i sa antenom, prvi mobilni telefon je bio čudo tehnike. U početku dostupan manjem broju ljudi, tek se krajem devedesetih stidljivo povećavao broj korisnika u narodu.

Pejdžer je u toj trci jednostavno – nestao.

A bio je više simpatičan nego koristan. Dizajniran tako da se opaše oko struka odlično je stajao svakome ko bi nadenuo lep kaiš, upasao košulju, prikačio četvrtastu crnu plastičnu kockicu koja bi u jednom trenutku, na iznenađenje svih prisutnih, zapištala. To bi odmah skrenulo pažnju svih u prostoriji i bili biste baš važni. Em imate pejdžer, em ste traženi!

Popularnosti i društveni prestiž pejdžera su u jednom trenutku bili toliki da je ne samo ušao u žargon, “pejdžuj me”, naprimer, bila je jedna od novih kovanica, već je bio opevan i u pesmama na tadašnjoj estradi kao jedan od statusnih simbola epohe, uz Pajero džip, pištolj i plavušu. S obzirom na veliku cenu koju je imao u početku, i na činjenicu da su devedesete bile doba opšteg siromaštva u Srbiji, jasno je da su ga kao svoj simbol “uspešnosti” u prvo vreme najviše isticali ljudi sumnjive reputacije, kriminalci i “kontroverzni biznismeni” kojima je, između ostalog, i to bio način da pokažu svoj “uspeh”, zbog čega je i sam pejdžer stekao delimično problematičnu “auru”, u početku.

Poruka se slala na veoma arhaičan način. Osoba kojoj je stalo do vas ili ste joj neobično potrebni morala bi sa fiksnog telefona da pozove operatera koji bi njenu poruku otkucao i poslao vama.

“Javi se. Mama”, “Dragi, zašto kasniš?”, “Spremila sam ti iznenađenje, svrati”, “Dobili smo posao”…

Tako su, otprilike, mogle da glase poruke koje bi šmekeri dobijali, a njihov sadrzaj polako listali koristeci strelice za levo-desno ili gore-dole, jer cela poruka svakako nije mogla da stane u običan tačkasti ekran koji je podsećao na onaj sa digitrona.

Zanimljivo je da su postojali “alfanumerički” i “numerički” pejdžeri. Razlika je bila što je za ovaj drugi tip poruka mogla da se napiše samo u šiframa. Na primer: 011123456 što bi moglo da znači, logično, “Pozovi me na ovaj broj”. Na našem tržištu postojao je “Motorolin” numerički pejdžer kapaciteta do 320 karaktera. Ali, nisu brojevi toliko bitni. Bitno je da pišti! Postojala je mogućnost izbora različitih vrsta zvučnih signala, pa i vibracije.

Naravno, poruke koje bi vlasnici pejdžera zagonetno čitali u društvu stizale su na “alfanumeričke” pejdžere. Bilo je onih koji su poruke ispisivali samo u jednoj liniji, pa ste morali da se pomučite dok strelicom dođete do kraja, ali i onih koji su koristili dve, pa i četiri linije za ispis. Kakva tehnologija! I privatnost je bila zagarantovana, poruke koje čuvate mogli ste da zaključate, a pejdžeri su još imali i funkciju sata i alarma.

Danas su u svom totalnom zaboravu ipak ostali kao nemo svedočanstvo jedne ere u kojoj je telekomunikaciona tehnologija grabila krupnim koracima napred, sve dok nije došla do 5G nivoa na kome je trenutno, i sa koga ide još dalje. Iz perspektive svih onih koji su pre samo 20 i nešto godina silno želeli da i oni na svoj kaiš pripašu crnu plastičnu kutijicu koja bi pištanjem obaveštavala okolinu o važnosti vlasnika, toliko veliki put pređen za tako kratko vreme, deluje kao neverovatna naučna fantastika. Na koju smo se, srećom, brzo i lako navikli.