Krvavi sukob u Sarajevskoj ulici

Kako je Hitler 1933. stupio na vlast u Nemačkoj, tako su se i kod nas ubrzo pojavili oni koji su želeli da sprovode istovetnu politiku. Jedan beogradski advokat prednjačio je u “propovedi” nacističke ideologije. U tom pohodu brzo je stekao istomišljenike. Zvao se Dimitrije Ljotić.

Iako je programom svog profašističkog Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor osnovanog 1935. iskazivao potpunu odanost Karađorđevićima, valja podsetiti da ga je kralj Aleksandar koju godinu ranije odbijanjem predloga da se u kraljevini uvedu staleži, maltene primorao da podnese ostavku na mesto ministra pravde u vladi Petra Živkovića.

Ni narod ga nije voleo, a podršku Zboru na izborima u godini njegovog osnivanja dalo je svega 0,84% birača.

Ovaj malo duži uvod bi trebalo samo da da obrise Ljotićeve ličnosti kako bismo i onima kojima je on slabo poznata istorijska figura pružili okvir za sliku žestokog sukoba 28. februara 1937. na ulicama Beograda.

Danima pre tog datuma grad je bio oblepljen plakatima crvene boje na kojima je pisalo da će Ljotić održati javni mitinig usred prestonice u dvorani bioskopa Triglav u Sarajevskoj ulici. Pisalo je i da će to biti njegov “konačni obračun sa podlim klevetnicima i ljigavim izdajnicima nacionalne misli i lažnim prijateljima naroda” uz niz još težih pogrda i epiteta.

Skup je zamišljen da bude odgovor na činjenicu da je Ljotićevo ime tih dana u celokupnoj štampi tadašnje Jugoslavije pominjano u aferi “Tehnička unija”.

Najprostije rečeno, JNP Zbor je tada bio optužen da prima finansijsku pomoć od nacističke Nemačke i da predstavlja agenturu njene obaveštajne službe.

Dimitrije je to sve hteo da ospori uz salve uvreda što je izazvalo gnev mnogih, posebno simpatizera tada već zakonom zabranjenih komunista.

Neće proći dugo, a već samo četiri godine kasnije Ljotić je pokazao svoje istinsko lice zla na početku okupacije zemlje 1941. kada je postao najverniji saradnik surovih nemačkih nacista u njihovom ubijanju desetina hiljada Srba, Jevreja i Roma po brojnim stratištima.

Ali ostanimo u 1937. i pratimo razvoj događaja.

Gradom je nekako u isto vreme počeo da se rastura i letak drugačije sadržine u kojem se narod pozivao da ustane protivu pomenutog zbora a potpisali su ga svi demokratski politički klubovi na Beogradskom univerzitetu.

– Neprijatelj naših sloboda i izdajica naroda Dimitrije Ljotić koji je prodao svoju savest i svoju zemlju inostranstvu, drsko pokušava, i pored toga što su se pokazala njegova prljava dela, da i dalje obmanjuje narodne mase i održava zborove uz pranju naoružanih odreda i batinjanje – navedeno je između ostalog u pozivu Beograđanima da se suprostave, kako su ga nazvali, jugoslovenskom “fireru” čiji je Zbor “fašistička aždaja čiji trup ide iz Berlina”.

Da bi sprečio ometanje “skupa”, Ljotić je formirao “leteći odred” kao telesnu gardu. Čuvali su prilaze bisokopu, a dobar deo ih je Ljotića pratio u stopu. I svi su držali desnu ruku u džepovima zimskih kaputa gde su se nalazile drvene palice!

U devet ujutro na dan okupljanja u dvoranu su počeli da ulaze simpatizeri Zbora, a beleži sa da su prednjačili oni iz Smedereva, inače Ljotićevog rodnog grada.

Grupa od desetak mladića htela je da bude u dvorani. Redari sa zelenim trakama na rukavima pokušali su da ih pretresu, ovi su odbili i počeo je metež. Fašisti nam zabranju ulazak, vikali su privlačeći pažnju prolaznika. Narod je počeo da se okuplja, a onda se pojavilo nekoliko većih grupa omladinaca i radnika. Uzvikivali su: “Dole fašizam! Živela sloboda i demokratija!”.

Oko 300 njih je pošlo ka bioskopu. Pripadnici “letećih odreda” su sve nervoznije pomerali desnu ruku u džepovima kaputa. Čvrsto su stiskali drenove palice.

I u toj napetoj situaciji pojavio se automobil iz kojeg je izašao Ljotić dočekan fašističkim pozdravom. To je do usijanja dovelo već uzavrelu atmosferu.

Ljotićevci su izvukli palice, a kamenice su poletele ka njima. I nastao je opšti haos. U žestokoj borbi, jednog starca “zborovca” koji je kasnio na okupljanje, kamen je pogodio posred čela i on se zapomagajući srušio. Protivnici, uglavnom organizovani komunisti, jurišali su na “Triglav”.

Otpor je bio jak, pa su se studenti i radnici prebacili na spordni ulaz. Ali ta vrata su blagovremeno bila osigurana da se nisu mogla probiti.

Pomislili su zatim da bi mogli da ulete kroz krojačku radnju Milana Milovanovića. I polupali su izlog.

Međutim, ni to nije bio pravi put. Razlupali su sve prozore u parteru Železničkog doma ili, kako se zvanično zvalo to zdanje, “zgradi Udruženja jugoslovenskih nacionalnih železničara i brodara Oblasne uprave Beograda”, u kome se nalazio bioskop. U pramparčad je otišlo i više okolnih velikih izloga.

Povređeno je teže osam ljudi i pričinjena je velika materijalna šteta. Sve je trajalo desetinu minuta, a onda je stigla žandarmerija. Demonstrante koje su uspeli da uhvate odmah su vezivali u lance. Pošto je bilo uhvaćeno poprilično, one potonje su samo čuvali da ne pobegnu jer više lanaca nisu imali.

Kordoni žandarma su zatvorili sve okolne ulice, uhapšene su sprovodili u Deseti kvart, a potom u Upravu grada.

Dok su se napolju jedva smirivali neredi, Ljotić je u sali pozdravljen burnim aplauzom započeo svoj govor u kojem je glavna tema bila “Tehnička unija”.

– Kako sam ja uopšte došao u vezu sa nemačkim privrednim krugovima? – upitao je i odmah odgovorio:
– Nemačko tržište je najbolje za seljačke proizvode. Nemci troše više te proizvode nego iko drugi u Evropi. Nemačka ne može sama sebe da ishrani. Otuda sam ja bio dužan da sa njima dođem u kontakt.

Eto, baš sve to ispriča čovek samo koju godinu pre nego što će njegovi poklonici terati kragujevačku decu pred nišane Nemaca, pre nego što će pod njegovom komandom nemilosrdno biti ubijeni svi koji se suprostavljaju nacističkoj okupaciji ne štedeći ni njihove porodice.

– Čikamo svakoga ko dokaže da smo pet para primili iz Nemačke! – uzviknuo je Dimitrije u dvorani.

Žandarmi koliko god da su se trudili nisu uspeli da pohapse sve demonstrante. Mnogi su se povukli do Ulice Miloša Velikog.

– Cela univerzitetska omladina ustala je protiv Ljotića. Letak su potpisali i demokrati i radikali i zemljoradnici i samostalni demokrati i napredni studenti. Ljotić je fašista!

Primetno je da se u godini kada je Josip Broz preuzeo Komunističku partiju oni uopšte ne spominju među potpisnicima iako je u januaru 1937. donet čuveni manifest Centralnog komiteta KPJ u kojem se jasno suprostavljaju Ljotiću. Inače, vođa Zbora ih je mrzeo koliko i Jevreje.

Al da se vratimo demonstrantima. Ljotića su okarakterisali kao kurjaka u jagnjećoj koži koji svoje ljude naziva “drugovima” i štampa “crvene letke” što uistinu nema veze sa njegovim namerama – da zarad nemačkih interesa podjarmi narod i ekonomski i politički.

Krvavi sukob poslednjeg februarskog dana 1937, a bila je nedelja, čak i najvećim optimistima dao je do znanja šta će nedugo potom da zadesi njihove živote.

Bila je nedelja i kada je Hitler 6. aprila 1941. sasuo bombe na Beograd i omogućio Ljotiću da započne zverstva nad svojim srpskim narodom osnivanjem oružane falange nazvane Srpski dobrovoljački korpus. I najcrnjim slovima se upiše u istoriju.