Krevet umesto stana – “samački” hoteli

“Samački problem“. Ovom danas čudnom kovanicom nazivana je tokom šezdesetih godina 20. veka jedna neobična situacija u Beogradu.

Radilo se o nemogućnosti mlađih neoženjenih muškaraca ili neudatih žena koji su u to vreme, u sve većem broju, gotovo svakodnevno, dolazili u prestonicu trbuhom za kruhom – da organizovano dobiju smeštaj u Beogradu preko preduzeća u kome su našli posao.

Danas to zvuči neverovatno ali u to vreme sva preduzeća su formirala takozvane “rang liste” za dodelu stanova. Preduzeća su morala da ulažu deo svog novca u izgradnju stanova jer je to bila naredba države, i zatim ih raspodeljuju svojim radnicima.

Uspešnije firme su zidale nove zgrade, dok su one manje uspešne podizale “privremene” barake ili čak useljavale radnike u stare gradske stanove koji su nacionalizacijom posle Drugog svetskog rata oduzeti od vlasnika.

Problem sa “samcima” prilikom pravljenja rang lista ogledao se u tome što je poziciju bliže vrhu i stanu, u najvećoj meri određivala veličina porodice, odnosno, broj dece zaposlenog.

Za neoženjene ili neudate, šanse da izađu iz podstanarskog statusa su se tako rapidno smanjivale.

Ovu situaciju su “rešili” tadašnji politički organi, Gradski komitet Narodne omladine Beograda i Gradski fond za stambenu izgradnju: 1961. godine odlučili su da krenu u prikupljanje sredstava za izgradnju – samačkih stanova.

Već naredne godine počelo se sa radovima na prve tri lokacije –
Novom Beogradu, Karaburmi i Rakovici, a tri samačke “kule” imale su po nešto manje od 100 soba.

Kule su tako nikle u tada najvećim industrijskim mestima u Beogradu, a plan je bio da ih što veći broj fabrika u blizini koristi, kako bi se uštedeo novac i za prevoz radnika.

Podizane su iz zajedničke kase “Gradskog stambenog”, a potom bi preduzeća konkurisala za mesta. Svi koji su ispunjavali uslove dobijali su određen broj kreveta koje su firme zatim interno delile svojim zaposlenima.

Preduzeća su zahtev mogla da podnesu tek kada bi prikupila polovinu novca za podizanje jednog solitera.

Prilikom izgradnje postojao je plan da na svaki dinar koji uloži Gradski fond za stambenu izgradnju i firme koje žele sobe daju još toliko. Na taj način prikupio bi se novac, smatrali su oni, ne samo za tri nego za mnogo više samačkih kula, što se kasnije i obistinilo.

Primera radi, za soliter u Rakovici čija je izgradnja vredela 200 miliona dinara, a
zainteresovalo se sedam preduzeća, svako od njih je moralo Fondu da uplati iznos od 100 miliona. Istog dana kada bi uplatili u zajedničku kasu taj novac, zauzvrat bi dobili još toliko na ime kredita na 30 godina.

Preduzeća su imala samo obavezu da pronađu ko će ih zastupati u ulozi investitora i završavati sve tehničke poslove oko izgradnje.

Plan je bio da sav novac od stanarine koju bi plaćali samci ide preduzećima, a samo jedan mali deo za održavanje zgrade, dok bi se deo izdvajao i za otplatu duga same firme Gradskom fondu.

Gradski komitet Narodne omladine je za izgradnju koristio projekat šestougaone zgrade arhitekata Predraga Ristića i Jovice Andrejevića. Po njihovoj ideji broj spratova nije bio unapred određen i zgrada je mogla da ide u visinu sve dok se ima novca.

Na svakom spratu bilo je po šest garsonjera koje bi imale predsoblje, sobu, kupatilo, terasu i ugradni
plakar. Po kvadraturi sve su bile jednake i svaku su mogla da se smeste po tri kreveta. Sa stepeništa se ulazilo u antre koje je plišanom zavesom bilo odvojeno od sobe.

Sa leve strane od antrea je bio plakar, a sa desne kupatilo. Vodilo se računa da svaka soba ima u toku dana dovoljno svetla. U prizemlju objekta bili su restorani za društvenu ishranu i opšte potrebe stanara.

Da je izgradnja samačkih hotela u Beogradu bila dobar potez, svedočili su kasniji primeri istih takvih zgrada u Zagrebu, Valjevu i nekim mestima u Srbiji. Projekat prilikom izgradnje
nije bio najvažniji, tvrdili su u Gradskom komitetu, već dobra volja preduzeća da ulažunovac u budućnost.

Površina svake garsonjere bila je 17 kvadratnih metara i njena izgradnja koštala je 1.220.000 dinara. Planirano je da svaka kula ima bar po 11 spratova, pa bi tako cena bila oko 110 miliona dinara. Procenjeno je da vek trajanja ovakve zgrade može da bude 100 godina, pa je na osnovu toga određena i kirija od 2.000 dinara!

Nekada je u prestonici bilo čak dvadesetak ovakvih hotela, a gradili su ih iz svojih sredstava preduzeća Trudbenik, Beko, Obuća Beograd, Jugoslovenska železnica…

Većina njih je, nažalost, kasnije doživela sudbinu samih preduzeća koja su ih gradila – propali su.

Postojale su dve vrste ovih objekata, prve su gradili giganti za svoje radnike i imali su vlasništvo nad njima, a drugi su podizani na inicijativu sindikata i omladine. Ležajeve su u drugima dobijala slabija preduzeća, koja
nisu bila u mogućnosti da dele stanove svojim radnicima.

U početku su to bili ljudi do 35 godina, koji su dolazili u Beograd da rade, ali bi gubili pravo na smeštaj prilikom ženidbe, a onda bi na njihovo mesto dolazio neko drugi. Problem je, međutim, nastao kada su direktori firmi počeli da im dozvoljavaju da dovedu i žene, pa tako danas u nekim sobama žive ljudi koji su već i unuke dobili.