Ko je zaista spasao stari Savski most?

Zastanite nasred Starog savskog mosta i zagledajte se u mirnu reku. Najlepši je pogled kad sunce tek izađe i dobije svoju punu jutarnju snagu, a kroz izmaglicu se naziru konture starog grada.

Pred vama su Gazela, Stari železnički most, Most na Adi… Sa strane niču soliteri, galebovi preleću reku, a čamci su još u svojim marinama.

A onda, nailazi tramvaj. Prigušeni zvuk metala koji podrhtava postaje sve jači i neprijatniji. Tlo se trese pod nogama, čelična konstrukcija počinje da pleše, a onda se ponovo sve smiruje. Tramvaj je već zašao u Savamalu, skrenuo u Karađorđevu i nastavio put ka Brankovom mostu.

Ova slika koju su mnogi bezbroj puta doživeli, vodi nas do ratne priče iz 1944. godine.

Tada je ovaj most imao sasvim drugačiju ulogu: njime nisu prolazili tramvaji, već tenkovi, topovi, vojni kamioni i užurbana pešadija u trku. A reka Sava nije bila toliko mirna u tom tragičnom vremenu Drugog svetskog rata.

Umesto galebova ovuda su leteli smrtonosni projektili. Krv se mešala sa rekom, a ka dnu su padali geleri nemačke artiljerije sa Bežanije.

Komadi vrelog čelika koji bi se nekoliko sekundi ranije rasprsli nad glavama jugoslovenskih i sovjetskih boraca, zahuktanih da preko sačuvanog mosta što pre pređu na drugu obalu Save i nastave gonjenje nacista.

Okupatora u bezglavom begu iz prestonice koju su prethodno držali u strahu, nasilju i teroru pune četiri godine.

Nije bilo nikakve mogućnosti da se u tim veličanstvenim i stradalničkim danima bitke za slobodu Beograda stane nasred ovog mosta i zagleda u veliku vodu ispod i grad na njenoj obali.

I ništa nije bilo tako jednostavno ni romantično kao što nam se danas čini kada slušamo storiju o spasavanju Starog savskog mosta.

Poslednjih godina najviše se raspreda mit o Miladinu Zariću, heroju koji je živeo u Karađorđevoj ulici i nije mogao da gleda kako će jedini beogradski most nacisti u povlačenju postavljenim minama da sruše u Savu kako ih oslobodioci ne bi lako stigli.

Popularna priča kaže da je smogao hrabrosti da na njega zakorači nekoliko minuta pred katastrofu i ašovom preseče upaljene fitilje postavljenih bombi.

I onda, kada su ratne operacije bile zauvek završene, mostom su ponovo krenuli civili: automobili, autobusi, biciklisti. Predat je Beograđanima da u nedostatku bilo kog drugog čitavog mosta njime prelaze Savu i odlaze ka Zemunu, Bežaniji i dalje.

Ali, nedavno otkriven članak iz „Politike“ objavljen na godišnjicu oslobođenja, 20. oktobra 1964. gde je detaljno bila opisana ozbiljno planirana i izvedena akcija sovjetske Crvene armije za kompletno i sigurno deminiranje mosta, daje potpuno drugačiji i tačniji uvid u ovu ratnu epizodu.

Takođe, nakon što je pre nekoliko godina skaska o Zariću naglo postala popularna javlili su se, najpre, i potomci dvojice Zemunaca koji su tvrdili da su i oni sami doprineli da most ostane čitav, što je u nedostatku preciznih istorijskih podataka u najburnijem ratnom trenutku dovelo do toga da se o Zariću priča s velikim poštovanjem, ali da se ipak sačeka sa tim da ovaj most ponese njegovo ime što su tada počele da predlažu grupe građana.

A situacija definitivno nije bila jednostavna. Priče o Zariću i spomenutim herojima iz Zemuna ipak imaju neočekivan momenat – članak iz „Politike“ objavljen na godišnjicu oslobođenja, 20. oktobra 1964. godine kao jedini koji daje detaljan i tačan opis ko je i kako spasao most.

Sećanja su tada još bila i te kako sveža, prošlo je tek dve decenije od dramatičnih ratnih zbivanja, i detaljno je bila opisana ozbiljno planirana i izvedena vojna akcija sovjetske Crvene armije za kompletno i sigurno deminiranje mosta.

Jer, taj očuvani prelaz preko Save, most, bio je od izuzetne vojne važnosti zbog čega se u komandi Crvene armije SSSR za beogradsku operaciju njegovom očuvanju posvetila izuzetna pažnja.

U intervjuu sa Aleksejom Aleksejevičem Matuškinom, članom vojnog saveta Dunavske flote SSSR pomenuta je i velika priča o spasavanju Starog savskog mosta.

Sećanja počinju još u Prahovu, gde su vođene žestoke rečne borbe, potom, spominje Đerdap, Smederevo i konačno – narator stiže do Beograda.

“Brodovi su došli u pravi čas. Jedinice Crvene Armije i Narodnooslobodilačke vojske lomile su poslednji otpor Nemaca u gradu. Bežeći prema Zemunu, neprijatelj je minirao savski most. Brodovi dunavske flotile koji su dejstvovali od ratnog ostrva dobili su zadatak da po svaku cenu spreče rušenje mosta, jer bi to imalo velike posledice za dalji razvoj operacija. Gađajući iz svih topova i neprestano zasipani kišom kuršuma, brodovi su smelo jurnuli ka mostu i prerezali sve kablove koji su vodili do eksploziva”, navodi se u tekstu.

Dodaje se i da su zbog svog herojskog čina mnogi sovjetski mornari odlikovani našim visokim odlikovanjima.

Zbog zasluga za spasavanje Savskog mosta i njegovo razminiranje kapetan druge klase Crvene armije Grigorij Ohrimenko postao je narodni heroj Jugoslavije, a kontraadmiral SSSR Aleksej Matuškin je odlikovan Ordenom zasluga za narod.

Sada se tako ispostavlja da je dosadašnja popularna priča o Miladinu Zariću kao usamljenom heroju, ustvari, tek delić složenog i velikog ratnog mozaika o tome kako je zaista sačuvan Stari savski most.

Jer, samo jedan ašov koji seče jednu žicu, mogao je da bude samo parče mozaika krvave borbe i herojstva koje je Beograd pokazao tokom oslobođenja: teško da je iole bio dovoljan da sačuva konstrukciju koju su Nemci po svaku cenu hteli da razruše, a Sovjeti i partizani da spasu.

Umesto toga, jugoslovenskim najvišim odlikovanjima još u toku rata bili su nagrađeni ruski oficiri koji su sa svojom posadom iskusnih deminera prišli mostu sa same reke, popeli se na konstrukciju i na isti način na koji su od Staljingrada i Moskve do Beograda već bezbroj puta onesposobili eksplozivna punjenja koje su nacisti ostavljali za sobom u rušilačkom besu, demontirali postavljene bombe po stubovima i nosećoj konstrukciji savskog mosta.

Njihova sećanja objavljena na jubilej velike bitke u „Politici“ pre 58 godina uverljivo svedoče o tom podvigu.