Katastrofa u Skoplju digla je Beograd na noge

Krvavi 26. jul 1963. godine doneo je nedelje u kojima se u Beogradu pričalo samo o – Skoplju i zemljotresu.

Dvadeset sekundi katastrofe koja se desila u 5.17 časova ujutru, snage 6.1 Merkalija, ubilo je preko 1.000 ljudi, teško povredilo tri puta više, i do 200.000 ljudi ostavilo bez doma, a grad bez vode, struje, sav u ruševinama.

Od tog dana, mnogo narednih nedelja Beograd je bio u Skoplju. Sve službe koje su mogle stavile su se na raspolaganje ovom gradu, a brojne porodice prihvatale su raseljene ljude, naročito decu, koja su najteže podnela epsku tragediju.

Kako je izgledao rad beogradskih službi opisala je štampa 4. avgusta 1963. godine. I devet dana posle katastrofe Skoplje je još bilo u prašini, natopljenoj suzama i krvlju.

“Katastrofa u Skoplju digla je Beograd na noge. Beograđani i sve radne zajednice pohitali su da na neki način pomognu nesrećnom gradu. U trenutku kad je prispela samo prva vest da ima na hiljade ranjenih, mrtvih i živih zakopanih i da su mnoge kuće srušene – Beograd je odmah uputio ekipe koje su među prvima počele ono što je u tom trenutku bilo najhitnije: spasavanje preživelih iz ruševina”.

Službama je rukovodio Dragoljub Pejčinović, funkcioner Skupštine grada Beograda (kada je preminuo 1987. godine sahranjen je zbog svega učinjenog u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.)

Angažovano je 30 ekipa koje su brojale 1.000 ljudi, obezbeđena mehanizacija, alat, materijal, oprema, šatori i veoma važno – ishrana, kako beogradski spasioci ne bi morali da troše hranu preko potrebnu stanovništvu. Naravno, i hrana za ugrožene neprestano je pristizala iz Beograda.

Trebalo je što pre spasti preživele, to je bio najvažniji posao koji je, vremenom, postajao sve mukotrpniji. Drugi važan zadatak bio je da se oslobode tela preminulih pod ruševinama. A treći, mučan zadatak, koji su mogli da rade samo obučeni pripadnici policije, bio je identifikacija tela.

“Ovaj rad je jako otežan, jer poginuli nemaju pri sebi lična dokumenta i jedino se pomoću otisaka prstiju može utvrditi o kome se radi“, prenosile su novine utiske beogradslih spasilaca direktno sa terena.

Skoplje je bilo u mraku, vodosnabdevanje u prekidu. Naše ekipe radile su na tome da se što pre uspostavi snabdevanje, a cisterne s vodom do tada su kružile gradom. U šatorskim naseljima za raseljene Beograđani su uveli električno osvetljenje.

Fabrike su prestale da rade, jer su zgrade bile uništene ili urušene, ali mašine koje su mogle da se spasu takođe su demontirali beogradski stručnjaci. One su odvožene u druge krajeve Jugoslavije gde se proizvodnja nastavljala sve dok se nisu obnovile hale u Skoplju i mašine bile prebačene nazad.

Na kraju, kada je bilans stradalih i štete utvrđen, pristupilo se velikoj obnovi Skoplja kojoj su veliki doprinos dali i Beograđani.

Kada se ovakva tragedija dogodi teško je brzo doći do prve tačne informacije. Grad je bio sravnjen sa zemljom, a Jugoslavija se tek budila tog zlosrećnog jutra. Veze su bile prekinute…

Pravi podvig učinio je Jovan Popovski, dopisnik beogradske “Politike“.

Njega je zemljotres zatekao u bolnici, gde je tog jutra trebalo da operiše čir. Zapisao je vremena tri glavna udara na cedulji i pojurio da pronađe vezu s Beogradom.

Imao je samo poljski telefon i uporno je pokušavao da dobije vezu! Kada je nekako uspostavljena, iz glave je izdiktirao tekst koji je “Politika” objavila u vanrednom izdanju.