Kamene ulice pune zmija – Beograd 1808. godine

“Beograd je dosta velika varoš. Leži na stavama Save i Dunava, što mu pridaje osobitu lepotu i izgled. Uostalom, sama varoš pretstavlja žalostan izgled vojničkih pustošenja, o čemu svedoči mnoštvo opustošenih i razorenih zgrada. U njemu ima dosta zgrada od kamena, malo koja kuća da ima prozore sa staklom; oni su najčešće zalepljeni hartijom ili zjape otvoreni. Vrlo mnogo ima turskih kamenih džamija. Minareta, koja se izdižu nad njima, bele se izdaleka i ne malo ukrašavaju samu varoš. Samo u jednoj od njih mogu Turci da vrše bogosluženje, a ostale su puste. Neke od njih su pretvorene u trgovačke radnje, a u drugima, kako su mi pričali, zatvaraju svinje.

U Beogradu ima dosta Turaka, većinom rade, žive u velikoj siromaštini i oskudici. Žalosno je pogledati ove ljude na kojima nikada ne vidiš vesela lica. Ovde nije baš tako prijatno šetati ulicama, zato što često sretaš kako po putu gmižu zmije kojih je, kao i guštera, vrlo mnogo.”

Ovako je o Beogradu na početku 19. veka pisao ruski putnik Dimitrij Nikolajević Bantiš Kamenski. On je u prestonicu još uvek neoslobođene Srbije došao po specijalnom zadatku iz Moskve, i ostavio zapanjujuće opise Beograda iz te teške epohe kada je počela da se pojavljuje naznaka slobode posle mnogo vekova pod azijskom okupacijom. Ipak, dekadencija raspadajuće otomanske carevine i njeno sveopšte posrnuće itekako su se videli na ulicama graničnog grada, što je Beograd tada bio, ostavljajući opor utisak kod preciznog posmatrača kakav je bio ovaj Rus.

O tome kako su Srbi nakon Prvog srpskog ustanka organizovali svoju prestonicu, koliko je to bio naivan početak stvaranja države koja će tek krajem 19-og, a naročito u 20. veku postati ozbiljna, ostalo je zapisano u u ovom zanimljivom putopisu. Bantiš Kamenski je u našu zemlju, na molbu beogradskog mitropolita, doneo sveto miro 1808. godine. Tu molbu je uputio ruski poslanik u Beogradu Rodofinikin čiji je Kamenski bio gost na proputovanju kroz Moldaviju, Vlašku i Srbiju.

Jer, Beograd se kroz istoriju rađao iz pepela, doslovno! Svaki bi stranac koji danas poseti našu prestonicu rekao – Beograd je velik, jedinstven i ima svoju dušu. I vidi se da je star, iako nema mnogo moćnih zdanja, to je pravi evropski grad, sa malom dozom orijenta u sebi. Mi nismo bili ni kolonijalna sila ni sedište kakvog carstva. Beograd je bio samo jedan važan, ali pogranični grad, koji se iznova rušio i podizao. Početak 19. veka vreme je kada se naš grad i bukvalno podizao iz pepela. Srbi su jurnuli i izvojevali krvavu pobedu nad Turcima, proterali ih i – seljački narod, koji se do juče krio po šumama i gorama, sada je trebalo da oformi prestonicu.

Ne zamišljajte nikakve Terazije. Ako je nešto samo i ličilo na današnji Beograd, bila je to tvrđava. A varoš – orijentalna i razbucana. Narod je pobegao pred Srbima, civili ko civili, živeli su sigurno bedno. Za sobom su ostavili gomilu džamija, pa je grad sa nekog brda ličio pre na daleku Anadoliju nego na prag evropske civilizacije. A zgrade su, zapravo, bile kuće i kućerci, sa dvorištima, zidane su bile od kamena. U nekom vremeplovu ne biste znali da li se spuštate niz Terazijski greben ili ste izgubljeni negde na Bliskom istoku.

Kamene ulice pune zmija, srpski Sovjet u nekakvoj memljivoj kući, predsednik istog kog diplomata zatiče pospanog dok trlja oči… Bezbrižnost uprkos opasnosti od odmazde Turaka i trenutak u kojem vreme kao da stoji. Da li su Srbi bili svesni da su zaista nadomak milenijuske pobede?

Njegovo pismo, kojim opisuje putovanje, objavljeno je u knjizi Stari Beograd – putopisi iz XIX veka.

Srpski sovjet

“Srpski sovjet zasedava u maloj kamenoj kući, koja je u dvorištu. Čim smo ušli u odeljenje u kome su sedeli sovjetnici, i koje je više ličilo na podrum po svojoj vlazi, neurednosti i po kamenim svodovima, oni su svi ustali sa svojih mesta i poklonili se Rodofinikinu, koji me je njima pretstavio kao majora i rekao da sam doneo sveto miro za srpske crkve kao poklon od našeg vladara. (…) Bilo je pet ljudi u sobi. Četvorica su sedela u redu na jednoj strani, a peti, koji je bio pretsednik Sovjeta, zauzimao je mesto prema njima. Svi su se oni, a naročito gospodin pretsednik, odlikovali surovim izgledom lica, i bili su u nečistoj nošnji. Nasred sobe je bio mali sto. Nemoj misliti, dragi druže, da su za njim sedela gospoda “sovjetnici”. Ne! Dva Grka, koji vrše dužnost pisara (neću reći zbog nepismenosti gospode sovjetnika, bojeći se da se ne naljute na ovu istinu) sedela su sa osobitom gordošću za ovim stolom i preturala po hartijama”.

Mineralni izvor

Da je Beograd, čak i neizgrađen, plenio samim svojim geografskim položajem i prirodnom lepotom, svedoči i priča o “mineralnom izvoru”.

“Tamo, nedaleko od varoši, video sam mali mineralni izvor koji je pronašao sam Rodofinikin u blizini Dunava. Sa tog izvora pio sam vodu, koja je bila vrlo čista, prozračna i mirisala je na šalitru. Zemljište kojim ona protiče vrlo je crno. Dok smo se mi odmarali kod izvora i razgovarali, sekretar se vežbao u lovu i vratio se posle jednog časa sa bogatim plenom, koji smo poslali u varoš.

Pašina kuća

U opisu Beogradske tvrđave spominje se donja – sa slagalištem u velikoj kamenoj kući i kasarnama.

“Ovim se poslom bave kod Srba većinom zarobljeni Turci. Oni su počeli da liju i topove, ali im to nije pošlo za rukom, i ja sam video prvi izliveni i nedovršeni top. U gornjoj tvrđavi, koja je na brdu, vidi se pašina kuća, velika, kamena i na dva sprata. U njoj, u velikoj dvorani, stoje u uglu zastave koje su Srbi oteli od Turaka. Tu pokazuju veliku sliku na kojoj su pretstavljeni svi carevi i despoti srpski, među kojima se dole vidi i Karađorđe kako seče glavu Turčinu koji mu leži pored nogu. Sliku je izradio neki Srbin. U gornjoj tvrđavi je i džamija, lepe arhitekture, kojoj je unutrašnjost vrlo visoka, ali unutra nema ničega. U blizini pašinog doma vidi se u jednoj kuli veliki bunar, od kojega he sproveden podzemni hodnik k samoj reci Savi, koji ima, kako su me uveravali, skoro trista stepenica, ali kuda se ne može niko spustiti zbog velike vlage koja dolazi od zemlje.

Zapovednik Sovjeta

“Gospodin zapovednik i pretsednik srpskog Sovjeta ima već preko četrdeset godina. Rasta je visokog, a debelim trbuhom dokazuje da se brine o svom stomaku. Zatekli smo ga u crvenom ogrtaču, bosog u papučama. – ‘Dobro došli, kako ste?’ i ‘Hvala Bogu’ bilo je samo šest reči koje mi je rekao, iako sam bio kod njega četvrt časa. Za sve to vreme on je neprestano zevao, trljao oči pesnicama, gladio duge crne brkove, častio nas vinom, pokazujući nam svoju veštinu u piću, jer dok smo mi pili jednu čašu, on je ispijao već treću. Eto ti, dragi druže, slike beogradskog zapovednika i pretsednika srpskog Sovjeta.”

Ali, zapovednik Mladen Milovanović obećao je da će se pred odlazak putnika pozdraviti s njim. I stigao je, a kao dar Rusu poklonio je srebrnu i pozlaćenu tursku sablju, koju je skinuo sa sebe. To je bio poklon srpskog Sovjeta za zaslugu što je Kamenski doneo sveto miro.