Kako se nekad poletalo u vazduh na beogradskim padinama

Vazduhoplovno jedriličarstvo, jedna posebna vrsta letenja avionima koji nemaju motor već se u vazduhu održavaju zahvajujući povoljnim strujanjima vazdušne mase, na teritoriji Beograda i najbliže okoline ima dugu i veoma zanimljivu tradiciju.

Na nekim danas popularnim lokacijama nalazile su se prve škole jedriličarstva, ali tu više ne postoje nikakvi tragovi. Srbija je bila jedna od evropskih zemalja koja je prva prihvatila i krenula da razvija svoje vazduhoplovstvo, kao jedan od najvažnijih izuma 20. veka.

A jedriličarstvo je bilo prvi korak za mnoge pilote u osvajanju nebeskih visina. Nažalost, skoro sve što se odnosilo na taj podvig – u naše vreme potpuno je zaboravljeno.

Za začetnika avio jedriličarstva se smatra dr Vladimir Aleksić iz Pančeva, lekar i entuzijasta koji je još 1907. nakon boravka u Parizu, gde je posmatrao letove braće Rajt, konstruisao sopstvenu dvokrilnu jedrilicu “Aleksić”.

Prvi probni let izveo je oktobra 1909. u Pančevu, kod manastira Vojlovica. Jedrilica se podigla u vazduh ali se ubrzo oštetila. Iako ga je bolest sprečila da nastavi rad, ostao je upamćen kao prvi Srbin koji se na jednoj letelici vinuo u vazduh, i pionir ove vrste avijacije. I njegov podvig i ime danas su potpuno zaboravljeni.

U isto vreme u Beogradu se pojavila grupa mladih entuzijasta – braća Deroko, Đorde Roš, Strahinja Ban Nušić i Srbobran Stanojević. Oni su isprobavali modele na padinama Kalemegdana i Košutnjaka, a neki su kasnije postali i vojni piloti.

Jedriličarstvo ili bezmotorno letenje, kako se tada zvalo, je tek posle Prvog svetskog rata postalo popularno u svetu. Tada se grade kvalitetne i visokosposobne jedrilice. Najviše se ovaj sport razvija u Nemačkoj kojoj je bilo zabranjeno da ima vojno vazduhoplovstvo. A poznato je da dobar jedriličar lako postaje vrsan ratni pilot.

U Kraljevini SHS je prvu jedrilicu izradio inženjer Josip Mikl, koji je još pre tog Velikog rata konstruisao hidroplane za austrijsku hidroavijaciju. Kao inženjer “Ikarusa” završio je letelicu 1923. a uspešno je na njoj poleteo poručnik Miroslav Navratil kod Beške u Sremu.

Tokom 1931. pri univerzitetima u većim gradovima osnivaju se sekcije Aerokluba. Na Beogradskom univerzitetu student tehnike Živko Jozanov formira Akademsku sekciju, a već sledeće godine Aeroklub šalje njega i Aleksandra Acu Stanojevića na usavršavanje u poznate nemačke škole jedrenja Rhön-Rossitten, dok je Borivoje Ivković išao o svom trošku.

Prva organizovana škola za jedrenje osnovana je 14. avgusta 1932. i to u selu Pinosava na Avali, kod sela Pinosava. Upravnik je bio Aleksandar Stanojevic, pomocnik Živko Jozanov, a medu nastavnicima Borivoje Ivkovic. U prvoj klasi bilo je 38 polaznika, medu njima i četiri devojke.

Udaljenost Avale i loša infrastruktura pokazale su se kao prepreka, pa je škola već 1933. preseljena na Zvezdaru, na plato pored novoizgrađene Opservatorije. Hangar je podignut iste godine, a nastava je počela 18. juna. Na tom terenu izvedeno je više hiljada startova, a jedriličarstvo je postajalo sve popularnije među omladinom.

Entuzijastične dane prekinula je tragedija – 24. septembra 1933. instruktor Živko Jozanov poginuo je u udesu jedrilice tokom leta. Njegova smrt duboko je potresla zajednicu, a u znak sećanja hangar na Zvezdari dobio je njegovo ime.

Već iste godine Stanojević je osnovao čuvenu jedriličarsku grupu “Deveti”. Naziv je simbolizovao devet ljudi potrebnih za start jedrilice – pilota i osam pomoćnika.

Grupa je gradila sopstvene jedrilice, osvajala nagrade na takmičenjima i podizala ugled jugoslovenskog jedriličarstva.

Jedan od članova ove letačke grupe bio je i Vojin Đurić, direktor Hipotekarne banke, kasnije i ministar finansija Kraljevine Jugoslavije.

Do sredine tridesetih Avala i Zvezdara bile su centralna mesta razvoja bezmotornog letenja ne samo u Srbiji, nego u celoj zemlji. Iako je kasnije bilo još važnih centara, poput letelišta na Banjici ili novom beogradskom aerodromu “Dojno polje” na Bežaniji, upravo su ove dve beogradske padine obeležile početak ozbiljnog jedriličarskog pokreta.

Iz njega su potekli prvi instruktori, konstruktori i piloti, čije je znanje postavilo kompletne temelje sportskog vazduhoplovstva u Jugoslaviji i Srbiji.