Kako je Beograd dočekao ljude druge rase i vere

“Da­le­ko ta­mo iza ’Cvet­ko­ve me­ha­ne’, u Ma­lom Mo­krom Lu­gu, gde su ge­ne­ra­ci­je Be­o­gra­đa­na, ko­je još i da­nas ži­ve, od­la­zi­le sve do pre Svet­skog ra­ta u lov – ba­če­na va­lom Ru­ske re­vo­lu­ci­je, na­sta­ni­la se Be­o­grad­ska kal­mič­ka ko­lo­ni­ja.

Ti­hi, ne­čuj­ni, sa nji­ho­vim ko­sim obr­va­ma, spljo­šte­nim no­se­vi­ma i mon­gol­skim lo­ba­nja­ma su­sre­ću se tu, po Uči­telj­skoj, Ko­zar­če­voj, Mis Ir­bi­je­voj i dru­gim uli­ca­ma na­se­lja kra­lja Alek­san­dra ovi si­no­vi Amu­ra.

Mir­ni, rad­ni, oni pro­la­ze ne­čuj­no, kao bo­je­ći se da se ne­ko­me ne za­me­re, da ne­ko­me ne uči­ne šta na žao… U Be­o­gra­du se sla­bo pri­me­ću­ju. Ov­de pak, u ča­so­ve ka­da se do­la­zi sa ra­da, vi­di se ma­lo ve­ći broj njih, nji­ho­vih že­na i nji­ho­ve de­ce. Ima ih oko tri sto­ti­ne.

Ni­kad buč­nih ob­ja­šnje­nja, ni­kad lar­me, ni­kad pi­jan­stva ana­li Be­o­grad­ske po­li­ci­je ni­su za­be­le­ži­li ni­jed­nog Kal­mi­ka. Njih je, me­đu­tim, tri sto­ti­ne a tu su već skoro 20 go­di­na!

Be­o­grad ma­lo šta zna o nji­ma i za­pa­ža ih. Ka­ko do­ga­đa­ji idu po­sled­nju go­di­nu mu­nje­vi­tom br­zi­nom, mo­že se de­si­ti da i na­ši be­o­grad­ski Kal­mi­ci odu po­no­vo na oba­le Do­na. Ovom član­ku je cilj da Be­o­gra­đa­ne upo­zna sa tom vred­nom i tru­do­lju­bi­vom ko­lo­ni­jom žu­te ra­se i da osta­vi tra­ga o ba­vlje­nju ovih Mon­go­la­ca me­đu na­ma”, pi­sao je dr Ste­van Po­po­vić u Be­o­grad­skim op­štin­skim no­vi­na­ma broj 12 iz 1939. go­di­ne.

Kal­mi­ci su u car­skoj Ru­si­ji ima­li broj­ne pri­vi­le­gi­je jer su za raz­li­ku od ne­kih dru­gih ne­ru­skih na­ro­da do­bro­volj­no pri­zna­li vlast im­pe­ra­to­ra iz Pe­tro­gra­da.

Za­hval­ni za po­vla­šće­ni po­lo­žaj u so­vjet­skoj re­vo­lu­ci­ji sta­li su uz car­sku voj­sku u bor­bi pro­tiv bolj­še­vi­ka u ko­joj su iz­gu­bi­li oko 60 od­sto sta­nov­ni­štva.

Po­sle Le­nji­no­ve po­be­de pre­o­sta­li Kal­mi­ci su iz­be­gli naj­vi­še u Fran­cu­sku, Kra­lje­vi­nu Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, Če­ho­slo­vač­ku i Bu­gar­sku. Kal­mi­ci ko­ji su do­šli u Be­o­grad, si­no­vi ste­pe, mo­žda su se za­to na­se­li­li na pe­ri­fe­ri­ju gde je bi­lo ze­le­ni­la i pro­stran­stva ko­je ih je pod­se­ća­lo na do­mo­vi­nu.

Je­dan be­o­grad­ski in­du­stri­ja­lac, oča­ran ovom ma­lom za­jed­ni­com, po­klo­nio im je ze­mlji­šte i do­sta gra­đe­vin­skog ma­te­ri­ja­la. Kal­mi­ci su pri­o­nu­li na rad i 1929, de­set go­di­na od ka­ko su do­šli u Be­o­grad, sa­gra­di­li su bu­di­stič­ki hram, je­di­ni u ta­da­šnjoj Evro­pi. Be­o­grad­ske no­vi­ne opi­si­va­le su ovaj hram kao „skro­man” sa Bu­dom i ol­ta­rom i svi­me što je po­treb­no za oba­vlja­nje ob­re­da.

„U svom hra­mu oni pro­sla­vlja­ju svo­je pra­zni­ke i odr­ža­va­ju svo­ju de­cu u ve­ri. Taj nji­hov hram je po­nos Kal­mi­ka. U nje­ga do­la­ze Kal­mi­ci iz naj­u­da­lje­ni­jih ze­ma­lja ka­da na­i­đu u Be­o­grad, jer je je­di­ni u Evro­pi. Ima vi­đe­nih Be­o­gra­đa­na ko­ji su stal­ni po­se­ti­o­ci hra­ma pri­li­kom bu­di­stič­kih pra­zni­ka”, pi­sa­la je štam­pa.

BIo je to prvi budistički hram ikada u Srbiji. Uz hram bi­la je sa­gra­đe­na skrom­na ško­la, ali kal­mič­ka za­jed­ni­ca ni­je ima­la do­volj­no nov­ca da je opre­mi i poč­ne sa ra­dom. Od če­tr­de­se­to­ro kal­mič­ke de­ce, ro­đe­ne u Be­o­gra­du, u srp­sku i ru­sku ško­lu išlo je po dva­de­se­tak.

„Ipak, po pod­ne u ne­de­lju ma­li Kal­mi­ci kroz žit­ko bla­to Ma­log Mo­krog Lu­ga do­la­ze do svo­ga hra­ma, gde u jed­noj so­bi­ci dva sa­ta slu­ša­ju na­sta­vu svog je­zi­ka, na­sta­vu svo­je ve­re. Uči­telj ne­ma pla­te, ško­la ne­ma ska­mi­ja, ne­ma udž­be­ni­ka, osim dve – tri sta­re, po­žu­te­le ve­li­ke knji­ge, po­ne­te si­gur­no iz otadž­bi­ne. Po­sto­ji ta­bla na ko­joj uči­telj is­pi­su­je hi­e­ro­gli­fe.

De­ca gle­da­ju, uče, po­red sta­re po­žu­te­le knji­ge. I na kra­ju do­bi­ju i oce­nu iz ve­ro­na­u­ke jer uči­telj mo­ra da do­sta­vi tu oce­nu nor­mal­noj ško­li. Tre­ba­lo bi ma­lo sred­sta­va da nji­ho­va ško­la po­sta­ne pra­va ško­la. To je za­o­sta­la že­lja be­o­grad­skih Kal­mi­ka. U sred­njim ško­la­ma ima oko 20 uče­ni­ka i svi su u Ru­skoj gim­na­zi­ji osim jed­ne de­voj­ke ko­ja po­se­ću­je sva­ki dan če­tvr­ti raz­red Srp­ske gim­na­zi­je u uli­ci kra­lji­ce Na­ta­li­je. Ima ih već i na Uni­ver­zi­te­tu.

Na Be­o­grad­skom šest od ko­jih tro­je na po­ljo­pri­vred­nom, je­dan na ve­te­ri­nar­skom i dvo­je na teh­nič­kom fa­kul­te­tu dok je­dan stu­di­ra far­ma­ci­ju na Za­gre­bač­kom uni­ver­zi­te­tu. Svi se oni mu­če bez sred­sta­va ali ra­de želj­ni na­u­ke i na­da­ju se da je ovo iz­be­gli­štvo sa­mo jed­na pro­la­zna eta­pa.

Na­da­ju se da će se jed­nog da­na vra­ti­ti na oba­le Dona i Te­re­ka i ho­će da ta­mo pri­me­ne na­u­ku ko­ju su po­cr­pe­li u iz­be­gli­štvu. U sa­mom hra­mu sve­šte­ni­ci spre­ma­ju dva de­ča­ka za sve­šte­ni­ke. Oni do­bi­ja­ju stal­nu po­moć od na­še Uni­je za za­šti­tu de­ce”, pi­sao je dr Po­po­vić.

„Ja sam pri­su­stvo­vao nji­ho­voj pro­sla­vi ’Ca­ga­na’ u be­o­grad­skom bu­di­stič­kom hra­mu i čuo go­vor nji­ho­vog pr­vo­sve­šte­ni­ka ’bak­še’. U nje­mu je on sa uz­bu­đe­njem go­vo­rio o ši­ro­ko­gru­do­sti sa ko­jom je Ru­ski na­rod bio pri­hva­tio Kal­mi­ke.

Bak­ša je iz­ra­zio sre­ću i za­do­volj­stvo be­o­grad­skih Kal­mi­ka, što su u ve­li­koj tra­ge­di­ji ko­ja ih je za­de­si­la usled bolj­še­vič­ke re­vo­lu­ci­je, ipak ima­li sre­ću da ov­de, me­đu Sr­bi­ma, na­đu istu ši­ro­ko­gru­dost i isto to­plo go­sto­prim­stvo ko­je su ima­li u Ru­si­ji. Na­vi­kli na Slo­ve­ne, oni su opet do­šli me­đu Slo­ve­ne, hri­šća­ne i ta­ko su ma­nje ose­ti­li pro­me­nu i lak­še pod­ne­li gu­bi­tak svo­je do­mo­vi­ne i svo­jih ze­le­nih ste­pa”, opi­si­vao je dr Po­po­vić

Dok­tor Erd­ne Ni­ko­la­jev, fa­kul­tet­ski obra­zo­va­ni be­o­grad­ski Kal­mik, ob­ja­šnja­vao je za­što je san sva­kog Kal­mi­ka da ima ko­nja.

„Ro­đen uz ko­nja, Kal­mik u nje­mu gle­da sve, gle­da se­be sa­mo­ga. Za­to su se u emi­gra­ci­ji na­sta­ni­li u Ma­lom Mo­krom Lu­gu gde se mo­gu dr­ža­ti šta­le, gde se mo­gu ga­ji­ti ko­nji. Sve že­lje Kal­mi­ka po do­la­sku u Be­o­grad svo­di­le su se na jed­no – do­ći do ko­nja. Oni su str­plji­vo ra­di­li naj­te­že, ku­bi­ka­ške ra­do­ve, ko­pa­li ze­mlju, tu­ca­li ka­men, gu­ra­li ma­la ko­li­ca šte­de­ći di­nar po di­nar. Cilj je bio ku­pi­ti ko­nja. U ce­loj po­ro­di­ci odva­ja­lo se od usta jer – Kal­mik bez ko­nja ne mo­že”, ob­ja­šnja­vao je dr Ni­ko­la­jev.

Kal­mič­ka za­jed­ni­ca ni­je do­če­ka­la oslo­bođenje Be­o­gra­da 1944. jer su zna­li šta ih če­ka ka­da do­đe Cr­ve­na ar­mi­ja. Po­vu­kli su se sa ne­mač­kom voj­skom u Ne­mač­ku, a ka­sni­je je ve­ći­na iz­be­gla u SAD. Bu­di­stič­ki hram u Ma­lom Mo­krom Lu­gu ostao je bez ver­ni­ka i re­li­kvi­ja pa su no­ve vla­sti 1950. od­lu­či­le da po­ru­še ku­po­lu, a do­nji deo zgra­de pre­tvo­re u Dom kul­tu­re. Ta­ko je iz isto­ri­je Be­o­gra­da ne­sta­la ova ma­la za­jed­ni­ca i je­di­ni bu­di­stič­ki hram u Evro­pi.

Autor: Goran Vesić