Kako bi izgledao “srpsko-vizantijski” Beograd?

Arhitektonski stil prozvan “srpsko-vizantijskim“, koji je postao popularan tridesetih godina 20. veka nije dugo potrajao ali je, ipak, dao Beogradu nekoliko vrlo originalnih zdanja, od kojih je najveće i najznačajnije bila, kasnije devastirana, Pošta na Savskom trgu.

Uprkos svojoj jedinstvenosti i estetici, ovaj stil nije preovladao, zbog više faktora, poput istovremene pojave fascinantnog stila Beogradske Moderne, najpre, zbog koje je delovao prevaziđeno i arhaično, ali i zbog jakog nacionalnog naboja koji nije bio previše prihvaćen u tadašnjoj javnosti, umornoj od Velikog rata i zainteresovanoj sve više za potrošačko društvo.

Ali, kako je Beograd mogao da izgleda da je bilo drugačijeg raspleta događaja, ako bismo razmišljali u uvek intrigantnoj “šta bi bilo da je bilo” kategoriji, danas svedoče sačuvani crteži nekadašnjih predloga za neka od glavih gradskih zdanja. Čudno je, i iznad svega, interesantno videti ih sa ove distance. I pustiti mašti na volju…

Studenti Arhitektonskog fakulteta iz generacija koje su studirale između 1929. i 1940. godine, imali su neverovatnu viziju razvoja Beograda, ali mnogi projekti na kojima su radili nisu ostvareni, možda i zbog cene realizacije.

Kratak je bio period mira i izgradnje srpske prestonice u jugoslovenskoj državi između dva rata. Po oslobođenju njihove ideje su potpuno devalvirane od strane nove političke elite i prava je sreća da su, uopšte, opstali i ovi radovi na papiru koji su se nedavno pojavili na internetu.

Uplovimo malo u svet njihove mašte. Jer, i to je Beograd, mada, nikad izgrađen. Iz neke druge, paralelne dimenzije, što bi se reklo…

Narodno pozorište u Beogradu danas je važan simbol i vredno zdanje. Ali, očigledno je da se razmišljalo i o mnogo impozantnijem rešenju. Pravi hram umetnosti osmislio je arhitekta Franja de Negri. Velika kupola, poput one na Aja Sofiji u Carigradu, uzdizala bi se iznad masivnog zdanja u kojem bi najsvečaniji “obred” bio igra!

“Vile će se grabit u vijekove da vam vijence dostojne sapletu”, ima li lepšeg stiha koji bi opisao žrtvu naših predaka i počast koja bi im se odala ne samo rečima, već i veličanstvenim hramom.

Uzvišeni i moćni Hram Pobede, rad Jovana Rankovića, trebalo je da bude simbol rađanja nove države, koja je, nažalost, ubrzo bila ispresecana novim ranama. Ali, postoji jedna neverovatna sličnost – hram izgleda poput svetosavskog.

Ono za čim bi svakako trebalo da žalimo je što danas nemamo Ratni muzej kako ga je zamislio student Ivan Zdravković. Ne naročito grandiozna, ali neobično lepa bila bi ova zgrada koja je brižljivo “oživela” na hartiji diplomskog rada.

Dominacija kupola, poput crkvenih, oličena je i u radu koji je trebalo da predstavi jedan jednostavni, praktični objekat – železničku stanicu autora Dragoljuba Jovanovića.

Bila bi šteta da je današnje zdanje Stare železničke stanice trajno promenilo izgled. ali mora se priznati da je i ovo rešenje bilo vrlo neobično i impozantno.

Veliki hol bio bi osvetljen kroz kupole i velike prozore, a iza ove zgrade počinjala bi avantura tadašnjim vozovima od Vardara do Triglava, od Pešte do Soluna, pa i dalje, sve do Pariza, Berlina, Moskve, Istanbula…

Zanimljivo je da je jedna studentkinja, Darinka Ivković, osmislila stadion. On nimalo ne liči na današnju viziju stadiona, već više na hram sokolskih igara. Najveći akcenat je na ulazu, da bi potom usledio veći deo zgrade sa nešto manjim akcentom na fasadi, a ogroman stadion dolazi tek u trećem planu njene vizije i više liči na antički ring nego na “Marakanu”.