Kafana iz 19. veka koja radi i danas

Potrebno je samo malo mašte da se zamisli jedna tipična beogradska kafana iz 19. veka – prizemna kuća, sa baštom, stolicom i stolovima ispred, zagonetni prozori iza kojih se krije svet muških tajni – poslovnih, politčkih, pa i ljubavnih. Grohotan smeh, koja čašica više, možda i neka sveća koja gori do zore. I naravno, tu je i topla zakuska – dimnjaci kao nahereni stoje pričvršćeni za staru fasadi.

I naravno – taj boemski šmek meša se sa pomalo zvaničnom atmosferom kada kročite kroz vrata – kafana je, zapravo, neka vrsta institucije, mesto gde se najpre skida kapa i kaput.

Baš tako je nekada izgledala kafana “Lepi izgled” na uglu Kneza Miloša i Drinske ulice. To je jedna od retkih kafana koja je postojala još u 19. veku – od 1872. godine, a radi i danas! Može se slobodno reći, posle “Upitnka”, otvorenog čak 1823. godine, ovo je druga najstarija kafana u Beogradu.

“Lepi izgled” kao da se nije mnogo promenio. To je kuća sa boemskim šmekom, sa baštom i zagonetnom unutrašnošću. Stara, ali sveže okrečena fasada pomalo je obrasla u zelenilo koje čini da ova kafana deluje još skrivenije na uglu dve ulice. Ali, to odavno nisu Kneza Miloša i Drinska, već Koste Glavinića i Vojislava Vučkovića u beogradskom kraju Senjak.

Na staroj adresi sada je nikao jedan soliter, a pre toga, 1999. godine sve je gorelo – padale su bombe. Još ranije, tu je bio Savezni SUP. A pre Sekretarijata unutrašnjih poslova – bila je ova kafana, ali – nije bila privatna, već konfiskovana posle rata i predata u ruke tadašnjeg “Ugostiteljskog preduzeća Mostar”.

Kada je podignuta zgrada policije, “Lepi izgled” je preseljen na novu adresu, u zgradu koja, kao što je opisano, na neki način podseća na onu staru, samo je malo ušukanija i intimnija. I ponovo je kafana u privatnim rukama. Zgradica je vraćena starim vlasnicima, a posao je preuzeo Žika Milovanović.

Još pre Drugog svetskog rata, u vreme Kraljevine, bila je to neobična kafana gde su tajne, i to one političke, bile kost u grlu kralju i desničarima. Kako svedoče pojedini izvori, ovde se kalio radnički pokret, a priča se i da je svake večeri dolazio gost Dragiša Lapčević, osnivač i predsednik Socijaldemokratske partije. Cenzurisane “Radničke novine” bile su izlepljene po prozorima, ali razgovor gospode, ipak, niko nije mogao da cenzuriše.

Kafane nisu bile mesto za “poziranje” i puko uživanje u napicima. Tu niko nije dolazio da bi bio viđen, već da bi progovorio. Tu se rađalo ono što danas popularno zovemo “civilno društvo”.

Današnji “Lepi izgled” samo je jedno ušuškano i prijatno mesto za predah, slavlje, a zašto da ne i poneki ozbiljan razgovor – sa telefonima u džepu. Oči u oči, uz ono čuveno “živeli”. Ili, jednu kaficu.

Kako nam je ispričao vlasnik, mesto na kojem se sada nalazi kafana, ali i ona stara adresa, nisu ni bili deo grada u vreme kad je počela sa radom. Beograd je, pričao nam je on, tada bio samo do Nemanjine ulice. Sve dalje, ka Topčiderkom brdu bilo je daleko predgrađe… Ipak, Beograd se brzo širio pa je tako i kafana morala da se premesti na Senjak, da bi ustupila svoje mesto odakle se pruža “lep izgled” na Savu tadašnjoj reprezentativnoj zgradi “milicije”.

Senjak je bio mesto gde su se čuvali konji. Oni koji bi dolazili u grad, tu bi se zaustavljali, hranili svoje konje senom i gostili se po lokalnim mehanama, među kojima je bila najpoznatija “Gospodarska mehana”, starija i od “Lepog izgleda”. Nažalost, zbog izgradnje mosta preko Ade i pristupne petlje, 2010. godine, ova legendarna kafana morala je da obustavi rad jer joj je novim kolovoznim trakama petlje ostao isečen pristup. Ipak, na sreću za beogradske gurmane i istoriju, ćošak na kome je “Lepi izgled” ništa nije poremetilo, pa tako tu i dalje radi ova svojevrsna “vremenska kapsula” u kojoj je ostao sačuvani originalan deo iščezlog Beograda koga više nema.