Kad školska užina postane luksuz za većinu roditelja

Iako u romantičnim prisećanjima 1989. godina danas važi za „zlatno doba“, pravu nelagodu prema uspomenama izaziva podatak da je u to vreme tek svaki drugi učenik osnovnih škola u Beogradu koristio usluge školskih kuhinja.

Danas se takođe uglavnom i ne pamti da su u to vreme osnovne škole imale svoje specijalizovane kuhinje gde se pripremala hrana za đake od 1. do 8. razreda, ili servirala ona doneta iz „centralne kuhinje“ za školske „ustanove“ u čitavom gradu.

Dakle, nisu postojali privatni snabdevači niti su oni dopremali hranu za decu, već je to bio posao državne administracije.

Razlog slabe posećenosti školskih kuhinja u toku te „zlatne godine“, 1989-e, nije ipak ležao u lošem kvalitetu pripremljene hrane, naprotiv, svako ko je u to vreme pohađao neku od beogradskih škola prisetiće se lako lepog mirisa spremljenih jela, već – u preskupoj ceni obroka.

Tu cenu osamdesetih godina đacima nije mogla da plati većina mama i tata.

Prema podacima tadašnjeg “SIZ-a osnovnog obrazovanja” samo za 15.000 đaka ishrana u školskim menzama je regresirana, što znači da su svi ostali morali da plate pun iznos.

Učenicima koji su se hranili u školi obroke su plaćali roditelji, pa se retko ko odlučivao za kompletnu ishranu. U to vreme doručak je koštao 900, užina 880, a ručak 1.900 dinara dnevno. Za mesec dana za sva tri obroka trebalo je platiti čak 80.960 ondašnjih dinara.

Ishrana je organizovana u 154 osnovne škole, a broj onih koji su imali pravo na povlašćenu cenu obroka je iz godine u godinu bio sve manji. Lista se skraćivala za 365 dana i za do 2.000 imena.

Besplatnu užinu obezbeđivao je porodični prihod od 40.000 dinara, a kompletan obrok gratis mogli su da dobiju oni koji po članu domaćinstva nisu imali više od 28.000.

To je bio vrlo nizak cenzus, tako da pripadnici srednjeg sloja, koji je svojevremeno bio najbrojniji, nisu mogli ni u snu da se nadaju da im dete besplatno užina u školskoj menzi.

Zbog niskih iznosa koji obezbeđuju pravo na povlašćene cene, SIZ za osnovno obrazovanje tražio je izmenu regresne skale. Takva promena trebalo je da duplo poveća broj učenika koji se besplatno hrane u školskoj kuhinji.

Za većinu ondašnjih roditelja u Beogradu bilo je mnogo jeftinije da svom školarcu spakuju domaći sendvič nego da mu obezbede kuvani obrok.

S obzirom da je i radno vreme bilo drugačije, pa su mame i tate najkasnije oko 15 sati završavale poslovne obaveze, naslednici su, ipak, mogli da sačekaju i mamin ručak.