Kad ništa ne valja u najmodernijem zdanju

Kada je 13. juna 1957. godine svečano otvorena dvorana Doma sindikata bilo je to jedno od najmodernijih zdanja ondašnje Jugoslavije.

Objekat je po projektu arhitekte Branka Petričića građen je neuobičajeno dugo, čak osam godina, od 1947. do 1955. godine, a od 2013. po odluci Vlade Srbije kompletna zgrada je proglašena za spomenik kulture.

Dom sindikata je decenijama bio sinonim za najveću, najlepšu, najreprezentativniju i najugodniju salu u prestonici. Manje su, međutim, javnosti poznati problemi sa kojima se ovaj objekat suočavao maltene od samog otvaranja.

O jednom je 1962. godine brujao čitav grad, a novine su se danima bavile tom temom.

“U Beogradu postoji biskopska sala sa 2.000 sedišta u kojoj je i usred leta kada napolju asfalt gori takva hladovina, da mnogi posetioci ogrću sakoe ili oblače džempere. Jedina joj je mana što je u vreme najvećih vrućina – zatvorena. Niko ne koristi uređaje za rashlađivanje koji koštaju stotine miliona dinara”.

Ovim rečima su novinari kritikovali rukovodstvo Doma sindikata koje je tokom jula zatvorilo bioskopsku salu u centru Beograda.

Danas nam ovakve reči u najmanju ruku deluju čudno, ali nisu bile i tada. Naime, početkom šezdesetih godina dvorana na Trgu Nikole Pašića, tada Marksa i Engelsa, bila je jedina klimatizovana sala u prestonici!

Prema proceni novinara, samo turista je tog leta u Beogradu bilo oko pola miliona, plus 700.000 Beograđana, a „nemaju gde ni film da odgledaju“. U preostale 32 bioskopske sale bile su paklene vrućine, a 11 bašti i terasa od kojih je većina bila na periferiji sa rasklimatanim stolicama, nisu mogle da prime sve koji u filmu traže zabavu.

Gojko Milaković, direktor Doma sindikata branio se tih dana radovima u sali, ali i da Beograđani ne žele da gledaju filmove koje su zimus već videli, a premijernih tokom letnjih meseci nije bilo.

Tvrdio je da je na dve predstave „Konjanici“ krajem jula prodato svega 186 ulaznica, a ostalih 1.815 mesta zvrjalo je prazno. To je, po njemu, bio rad sa velikim gubitkom.

U svoju odbranu direktor Milaković je iznosio i to da Dom sindikata nije prvenstveno bioskopska sala, već su se tu održavali i koncerti, kongresi i zabavne priredbe. Upravo to joj je među distributerima i stvorilo rđav glas, jer je zbog jednog kongresa rukovodstvo dvorane obustavilo prikazivanje filmova, što je bio direktan udarac na distributere.

Da muka bude veća u podrumu Doma sindikata bilo je instalirano, za šezdesete godine savršenstvo u tehnici rashlađivanja, koje je bilo isključeno. Ogroman novac je dat, ali uzalud. Sistem rashlađivanja imao je 15 bazena vode koja se pod pritiskom izbacivala u vidu gotovo nevidljive vodene prašine. Pomoću freon gasa, čija jedna boca je tada koštala pet miliona dinara, voda se rashlađivala.

Džinovski ventilator je terao vazduh kroz hladnu vodu i pomoću filtera ga odvodio u salu, koja se potom rashlađivala iz otvora na podu. Ovaj sistem je omogućavao da u sali temeratura vazduha bude i za 20 stepeni niža nego napolju.

Sve to je stajalo neiskorišćeno i uprkos tome što je ogroman novac uložen.

Na listi mana velike dvorane na Trgu Marksa i Engelsa bila je i loša akustika. Ovaj problem je toliko kulminirao da su oformljene čak dve komisije da utvrde stanje i obe su došle do sličnog zaključka da postoji „greška u akustici“. 

Glavni uzrok za to je bio veliki broj sedišta i drvenih površina. Tako je utvrđeno, da na jednog slušaoca dolazi 4,9 kubnih metara prostora, a prema propisima je trebalo da bude šest do sedam. Drvene lamperije su, sa druge strane, uslovljavale slabiju reprodukciju i to naročito dubljih tonova.

Tada je odlučeno da broj sedišta mora da se smanji, kao i da se neke drvene površine zamene gipsanim, a u planu je bilo i da se orkestar približi publici.

Dok je nepovoljna akustika uticala na kvalitet koncerata, naročito ozbiljne muzike, nepodesno filmsko platno uticalo je na njihov broj. Naime, veliki režijski troškovi za pripremanje dvorane smanjili su broj koncerata, jer je za sklapanje filmskog platna trebalo platiti osam radnika svaki put i oni bi bili angažovani oko četiri sata, a to je sve koštalo.

Još jedan od problema na koji se ukazivalo bio je uzan prolaz između redova, što je uslovljavalo sporo izaženje iz sale. Zato je po jedna loža iz partera, sa leve i desne strane izbačena, kako bi se na njihovom mestu izgradile stepenice za prolaz.

Mnogi su bili skloni da kritikuju i tadašnji repertoar Doma sindikata, pošto je plan bio da reprezentativna dvorana ima samo reprezentativni program, a šezdesetih godina on je bio, kako su mediji tvrdili, tek prosečan. Ali, to je neka druga priča koja je imala mnogo dublje korene.