Kad je telegram bio brži od mejla

Dobar dan, može li 5 sati interneta? Može… Kako je juzernejm? Sačekajte potvrdu… Evo, štampa se.

Kako to internet na sate? Valjda se paket meri brzinom protoka.

Pa… nije tako oduvek bilo.

Protok je bio ograničen i da biste, recimo, skinuli jedan film, to bi moralo da traje celu noć, pod uslovom da veza ne pukne. Ono što se naplaćivalo bili su doslovno sati i minuti provedeni na mreži!

Dakle, internet se početkom ovog veka koristio na potpuno drugačiji način – niste bili non-stop na mreži, pristupalo se samo sa personalnog računara kod kuće, nikako sa mobilnog telefona.

Jedina alternativa bili su internet kafei (kafići sa gomilom kompjutera povezanih na net), a glavna alatka koja se koristila bila je e-mail, i to preko “Outlook expressa“, jer se webmail razvio tek kasnije.

Inernet je bio samo jedna tačka u svetu koji se još oslanjao na analognu tehniku.

Kupovalo se u kešu, ili na čekove. 

Računi su se plaćali samo u pošti i banci, u dugim redovima. 

Još su se gledale video kasete, a DVD filmovi i muzika na CD kupovala se naveliko “na divljaka”. O tome da se preko interneta naruči neki dokument ili da se proveri stanje na računu nije bilo ni govora.

Ni institucije nisu bile umrežene, pa su se izvodi iz matičnih knjiga kucali ručno i izdavali lično samo na opštini gde su knjige čuvane.
Razgovaralo se češće preko fiksnog, a ređe preko mobilnog telefona. 

Najbrža pošta bio je faks, pa čak i telegram.

Naravno i mejl se mogao smatrati najbržom poštom, ali u praksi to nije bilo baš tako.
Da biste proverili mejl, morali ste najpre da se konektujete, a to je podrazumevalo zauzeće telefonske linije. Nikakva notifikacija nije postojala kada vam stigne pošta.

Dial up je značio da modem računara poziva broj operatera i kada se veza, često ne iz prvog pokušaja, uspostavi, proverava se korisničko ime i lozinka. Nakon neobičnog zvuka usledilo je obaveštenje da ste konektovani.

Dalje, otvarate Outlook express i proveravave poštu. Nezgodno je bilo kada vam neko šalje slike, jer su ograničenja bila velika, ne samo u brzini protoka, već i u veličini fajla koji može da se pošalje ili primi.

Ako ste koristili webmail, Hotmail je davao samo jedan megabajt ukupnog prostora za svu poštu, a pravu revoluciju u korišćenju mejla preko browsera napravio je Google sa svojim Gmailom.

Internet je, ako se izuzme formalni e-mail servis, bio pre svega novi horizont za radoznale i prostor za zabavu. Surfovanje je značilo odlazak sa stranice na stranicu, pre nego pretraživanje po ključnim rečima.
Popularni domaći sajtovi nudili su zabavu poput soba za chat. Mnoga velika prijateljstva nastala su u tim sobama, koje su se delile prema interesovanjima, sve dok primat nisu preuzele one za emotivno pobezivanje.
Čitale su se prve onlajn vesti, odlazilo na strane sajtove…

Posebno su bili aktuelni forumi, kao mesta koja su povezivala ljude sa istim problemima, željama, razmišljanjima.

A sve to značilo je da vam veza bude zauzeta, ukućani besni, a vreme koje ste uplatili protiče. I, kada bi isteklo onih 5 ili 10 sati koje ste uplatili, magija bi prestala.

Stvari su se vremenom poboljšavale, pa ste mogli da kupite i neograničen internet. Vremenski, naravno. Na primer, čitav dan, nedelju ili mesec. Protok je i dalje bio loš, a ukućani sve uznemireniji.

“Šta se dešava, zauzeti ste celo popodne“; “Ma, pusti, mali je sve vreme na onom čudu”.

I nisu se sano trošili sati i minuti, već su se kucali i impulsi, pa su se usijavali i računi za telefon.
Stoga je najbolje vreme za duži boravak na netu bila noć. Nikome ne smetate, a impulsi “kucaju” mnogo sporije.

Danas, kada je internet svuda oko nas, kada se čini da smo od njega ne zavisni kao od poroka, nego da bez njega ne može da funkcioniše svet, čari dial-upa ne mogu da se prepričaju.
I oni koji su ih doživeli, rado su ih i brzo zaboravilin pojavom prvih bežičnih, kablovskih i ADSL priključaka.

Fiksni telefon konačno je postao slobodan, ali ubrzo i suvišan.