Kad je jurio automobil po Knez Mihailovoj

“Juče, opet, u centru Beograda, na uglu Knez Mihailove ulice i Vuka Karadžića, dogodio se sudar između autobusa i dva automobila. Velikom srećom, i ovog puta nije bilo ljudskih žrtava” – ovako glasi početak teksta u “Vremenu”, od 5. oktobra 1935. godine.

To je, jasno se vidi, bio očito drugi sudar zaredom u Knez Mihailovoj – jer “onomad na noć, na uglu Kralja Petra ulice i Knez Mihailove, zbog autobusa koji se kretao od Kalemegdana, došlo je isto tako do većeg sudara. Tada su oštećena tri automobila“, piše u istom ovom tekstu.

I ko zna koliko je još sudara bilo u narednih 40 godina, koliko je Knez Mihailova bila otvorena za saobraćaj, kao centralna gradska ulica koja je spajala Terazije, Trg republike i Kalemegdan.

Čuveni “Insa” sat i velelepne zgrade u uskoj ulici koje gotovo čitavog dana prave senku na asfaltu, a dole užurbano koračaju dame u štiklama, rukovodioci raznih “OOUR-a”, lepe beogradske devojke, srednjoškolci, fizički radnici, galantna gospoda.

Sve to moglo se videti do 1975. godine u “Knezu”, ali uz još jedan dodatak: autobuse, trolejbuse i automobile! Pešaci su voleli ulicu koja se mogla, pored Terazija, slobodno nazvati Glavnom, ali bili su stešnjeni na trotoarima, uz izloge i fasade.

Pred sam Dan republike, 28. 11. 1975. na ulazu u Knez pojavio se žuti znak u crvenom krugu – zabrana saobraćaja. I jedna tabla ispod “Osim za dostavna vozila od 22 do 9 sati”. To je važio i za neke susedne ulice. Kolovoz je oslobođen za pešake, a Knez Mihailova postala pešačka arterija grada koji je ubrzano rastao.

Ali, prava pešačka zona tek se projektovala. U drugoj polovini sedamdesetih vodila se velika javna rasprava i kovao Detaljni urbanistički plan.

Kao argument za značaj Knez Mihailove ulice navođeno je da je to područje pratilo naš celokupni društveno-ekonomski razvoj: tu su tokom istorije bile banke, važne kulturne ustanove, strane zemlje odabirale su da baš tu otvaraju svoja kulturna predstavništva, nizale su se robne kuće i prodavnice luksuzne robe.

U raspravama se navodilo i da se centar grada između dva rata pomerio ka Terazijama, ali Knez Mihailova nije izgubila svoj značaj. Govorilo se o “nenametljivoj suprotnosti” kulturnih, naučnih, i istorijskih sadržaja ovoj komercijalnoj ulozi “Kneza”, što je i kroz istoriju i danas čini jedinstvenom.

Svoj današnji izgled dobila je 1987. godine i od tada se njome u šetnji mogu videti turisti, i poslovni ljudi i kupoholičari, studenti, profesori, pa i akademici zajedno sa srednjoškolcima i decom – jednostavno, ova ulica povezuje sve Beograđane i njegove goste.

Projektant ove pešačke zone bio je Branislav Jovin, čuveni beogradski urbanista koji je umnogome doprineo da Beograd dobije izgled metropole, nakon što se šezdesetih i sedamdesetih izdigao iznad bede ratnog stradanja.

Ideja je bila da se centar otvori za ljude, a da automobile i autobuse (trolejbusi su u tom trenutku bili već otpisani) polako zameni metro.

U okolini su bile planirane i četiri garaže, od kojih je do danas izgrađena samo ona na Obilićevom vencu.