Kad je Beograd znao da je došlo proleće i bez kalendara

Danas nas kalendar podseća kada počinje proleće.

Jedne godine 21. mart, druge 20-ti, a ponekad čak i ranije. Ljudi se iznenade, pitaju se kako je moguće da se godišnje doba pomera, kao da je neko promenio pravila.

A zapravo, nekada se dolazak proleća nije merio datumom, nego – pogledom kroz prozor.

U nekadašnjem Beogradu znalo se da je proleće stiglo tek kada se grad promeni. Kada se sa Kalemegdana vidi zelenilo, kada se na Terazijama pojavi više sveta nego zimi, kada se u kafanama otvore bašte, a kaputi zamene lakšim sakoima. Tada se govorilo – evo ga, stiglo je. Proleće se čekalo, nije se računalo.

U vreme kada kalendar nije bio u svakom džepu kao deo ekrana telefona, poput današnjice, ljudi su više gledali u nebo nego u datum.

Stare novine iz prve polovine prošlog veka često su pisale o „prvim toplim danima“ kao posebnoj vesti.

Beležilo se kada su parkovi puni, kada se ponovo šeta po Kalemegdanu, kada u Topčideru ima više sveta nego zimi, i kada se na obali Save i Dunava ponovo čuje graja. Malo ko je tada pitao da li je proleće započelo baš 20. ili 21. marta.

A zašto se uopšte taj datum pomera?

Danas znamo da proleće ne počinje po kalendaru, već po položaju Zemlje oko Sunca. Trenutak kada su dan i noć skoro jednaki zove se ravnodnevnica i on se svake godine pomera za nekoliko sati. Zato se dešava da proleće stigne dan ranije ili kasnije.

Možda baš zato mnogi i dalje imaju osećaj da je proleće „nekada dolazilo drugačije“.

U starim običajima mart je bio mnogo važniji nego danas jer je proleće značilo novi početak. Posle zime dolazili su radovi, putovanja, vašari, svadbe i okupljanja. U Beogradu se to videlo po ulicama. Čim bi otoplilo, ljudi su izlazili u šetnju, a gradske bašte su se punile. Prve prolećne nedelje bile znak da je grad ponovo živ.

Zato se nije gledalo koji je datum, već kakvo je vreme.

Stariji Beograđani voleli su da kažu da se proleće ne određuje u kalendaru, nego na Kalemegdanu. Kada se tamo pojavi više sveta nego golubova, kada se na klupama sedi do kasno, a sunce duže ostaje iznad Save i Dunava, tada se znalo da je zima gotova.

Možda baš zato mnogi i danas veruju da proleće zaista počinje tek onda kada – Beograd ponovo izađe na ulice.