Kad građani zamere – raskopane ulice Beograda od 1929. do 1989.

Danas je postalo opšte mesto da čim krenu neki radovi na beogradskim ulicama počne najpre talas gneva po društvenim mrežama, i zatim se kao poplava preliva među “običan svet“, odnosno, one Beograđane koji ne žive na Tviteru ili Fejsbuku ali “vide” šta se “dešava“.

I to je razumljivo, niko ne voli gužve koje neminovno stvaraju radovi na beogradskom saobraćajnom “krvotoku”, čak ni one najmanje. Posebno u vremenu u kome živimo, iscrpljeni nekom stalnom žurbom, i posebno teskobom korone i pandemije, mukama koje su nas snašle, čini se, nikad teže…

A, opet, raditi se mora, da parafrazirmo antičke Rimljane.

Jer bez tih radova brzo bi se pohabao gradski asflat, sve veći broj automobila i vozila GSP bi neminovno zagušio ulice prestonice, od kojih je većina nastala pre i više od sto godina kad je automobil bio “redak zver” i kad ni najmaštovitiji futuristi nisu mogli da predvide koliki broj vozila će se jednog dana u budućnosti, tamo u XXI veku, kretati tim istim prašnjavim i mirnim sokacima obrenovićevskog Beograda u Kraljevini Srbiji.

Istorija Beograda pamti, za razliku od vedeta društvenih mreža, velike i temeljne rekonstrukcije glavnih gradskih saobraćajnica, još od 1920-tih godina prošlog veka.

Još tada su se kaldrmisale i proširivale uličice jer su tadašnji gradonačenici i ljudi koji su vodili Beograd imali širinu i viziju da shvate kakvo vreme neminovno nailazi sa tehničkim procvatom čovečanstva.

Tako, naprimer, možemo da vidimo fotografiju ogromnih građevinskih radova ulice Džordža Vašingtona iz 1929. godine. Iste one ulice koja je i prošle, 2020. godine, bila temeljno obnovljena i modernizovana, od tada.

Ne samo da se stavlja nova podloga već su menjane i tramvajske šine, novi trotoari… isto kao i danas.

Moguće je da su stanovnici Dorćola te 1929. godine bili nezadovoljni i gunđali jer moraju da hodaju kroz gradilište, ali ta “buna” nije dugo potrajala. Čim je Džordža Vašingtona dobila novo “ruho” svi su brzo postali zadovoljni najnovijim stanjem.

Ipak, obim radova teško da se može uporediti sa onim što je počelo od 1946. kada su nove vlasti počele da upodobljavaju grad po svojoj viziji socijalizma, pa su tako otpočeli masivni radovi na Terazijama. Mesecima se tu nije moglo proći od radnika, mašina, kamiona, peška, šodera…

Ali, niko nije gunđao. Bar ne naglas.

“Novi” se nisu šalili, došlo je vreme u kome se i za pogrešnu reč moglo ozbiljno stradati. Beograđani su se provlačili kroz radove i čekali dan u kome će svedočiti novim Terazijama. Što se ubrzo i desilo.

Nije prošlo mnogo, a započeli su novi radovi na obližnjem Trgu Marksa i Englesa koji je, doduše, tek trebalo formirati od parcele između Dečanske ulice i Bulevara kralja Aleksandra, tada poznatih kao ulica Moše Pijade i Bulevar revolucije.

Danas se taj trg zove Trg Nikole Pašića i teško je zamisliti da je nekada mogao da bude ovoliko raskopan.

Ali, bio je.

U ovo naše vreme se to ne bi moglo ni naslutiti, koliko je gradilište tu nekad bilo…

Nije opet prošlo mnogo, a već početkom šezdesetih počinju ponovo radovi na Terazijama, ovaj put sa ogromnim iskopima: Grad Beograd je počeo da zida podzemne pešačke prolaze ispod Terazija.

Novi gradonačelnik, Branko Pešić, ispravno je procenio da mnogi pešački prelazi na samoj ulici znatno usporavaju saobraćaj, koji je već dostigao veliki obim, i, posebno, da usporavaju javni gradski prevoz, trolejbuse kojima su glavne linije išle tuda, pored “Moskve” i dalje ka Slaviji.

Plan je donet – “svi pešaci pod zemlju“. Radovi su trajali pune dve godine, sve dok 1968. nisu svečano otvoreni prvi podzemni prolazi. To su ovi isti kojima i danas prelazimo sa jedne na drugu stranu Terazija.

Ipak, nešto se u Beogradu u to vreme promenilo: podstaknuti liberalnim duhom samog Pešića koji je gradom upravljao na nekonvencionalan način, i koji se dosta razlikovao od prethodnika na tom mestu, kroz održavanje neposrednog i prisnog odnosa sa svim Beograđanima, novinari tadašnjih redakcija počinju sve više da zanovetaju zbog gužvi, raskopanih trotoara, ulica pod bagerima.

Branko Pešić je modernizovao grad kao niko pre njega, i svi ti zahvati su ostavili trajan znak u izgledu grada u kome danas živimo, ali sa novinarima nije mogao da izađe na kraj. Naslovne strane ili bar beogradske rubrike su sve više počele da odaju utisak da izlaze u gradu koji se nalazi na bojnom polju, a ne u srcu obnove kakvu nikada pre nije doživeo.

Zamerali su sporost u izvođenju,. kako “niko ne može da se vidi da radi”, da “građani i građanke ne mogu da bauljaju po raskopanim ulicama”, itd. Skoro pa u reč isto kao današnja “tviter zajednica”…

Pešiću nije bilo lako, ali je ćutao i radio. Nije se svađao sa novinarima, računajući da će jednom, kad svi radovi budu gotovi, oni umeti da cene ono što je sproveo za grad u kome su svi zajedno živeli.

Raskopavanja su se nastavila ne samo u to vreme, već i u narednim decenijama, kako se sve više razvijao Beograd.

Najpoznatije je bilo ono nakon koga je Knez Mihailova bljesnula novim sjajem, koji nosi i danas, u jesen 1987. godine, kada se ovom ulicom nije moglo ni proći dok radnici nisu postavili i poslednju granitnu ploču i ulicu predali Beograđanima na korišćenje i ponos.

U međuvremenu je bila kompletno raskopana i Takovska ulica 1974. godine, pa i današnji Bulevar Despota Stefana (ulica 29. Novem,bra tada), zaključno sa letom 1989. godine, kada je čitav Bulevar revolucije (Bulevar kralja Aleksandra danas) bio pod naletom građevinskih mašina, da bi dobio novi asflat, instalacije, tramvajsku mrežu…

A sve to za bolji život tako često nestrpljivih i senzibilnih Beograđana.

Ali, šta da se radi, još je naš čuveni Momo Kapor sa ogromnom ljubavlju pisao o toj “razmaženosti” i “posebnosti” Beograđana kao divnom zaštitnom znaku ovog grada, pa nama danas ostaje da kad naiđemo na neku gradnju i radnike na ulicama gunđamo i negodujemo, znajući ipak u sebi da će sve te “iskopine” za par nedelja ili meseci biti blistave ulice na koje ćemo biti – jako ponosni.