Na samom kraju Vinče, gde se čini da više nema ničega, sem modrozelene matice Dunava s druge strane, nalazi se – groblje. Kraj groblja je šumarak, a kraj šumarka čistina. Na mapi piše “manastir Vinča”. Ali na terenu nema ničega. Manastir je odavno sravnjen sa zemljom…
Ako vas put nanese na ovu čistinu, zagledajte se preko Dunava, u Banat – tamo su bežali poslednji kaluđeri pred Turcima koji su jurišali na Beograd u 18. veku.
Stigli su čak do Arada u današnjoj Rumuniji, a vredna čudotvorna ikona Bogorodice Vladimirske iz vinčanskog manastira čuva se u Bezdinskom manastiru. Više je niko ne zove vinčanska, već bezdinska.
Ono što je ostalo od Vinčanskog manastira, što je u njegovim temeljima pronađeno, jeste tek nekoliko krstova i jedna kadionica iz 16. veka.
Manastir nije sravnjen samo jednom, već tri puta u svojoj istoriji! Osnovan je u srednjem veku, kao Vavedenjski manastir (posvećen svetom Vavedenju Bogorodice).
Ovaj manastir podigao je despot Stefan Lazarević. Međutim, za razliku od manastira Kastaljan na Kosmaju, koji je ovaj vladar bio obnovio, od Vinče, nažalost, nisu ostali ni zidovi koji bi mogli da nam pomognu da zamislimo kako je kompleks izgledao.
U vreme kada je postojao ovaj manastir, u 15. veku, tu se nalazilo selo Oršljan.
Vavedenjski manastir spominje se i u turskim spisima iz 16. veka.
Prvi put manastir je napušten krajem 16. veka, ali je ubrzo obnovljen i svoj život nastavlja od 1611. godine.
Burna sudbina prati manastir u narednom stoleću, pa on ponovo ostaje bez monaštva krajem 17. veka. Oni su otišli u Kuveždin i tako su se, čini se, spasli, jer je 1700. godine, posle austro-turskog rata, manastir bio razrušen.
Kada je Srbija početkom 18. veka bila oslobođena od osmanske okupacije, jedan monah sa Krfa, Grk Pajsije, odlučuje da obnovi manastir. On je tu došao iz Kijeva i doneo vrednu ikonu Bogorodice Vladimirske.
Narod je skupljao priloge da se manastir obnovi i ovaj put je bio posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, pa je prozvan Uspenjski.
Kaluđeri su se okupljali i manastir je veoma živ. Bratstvo je dolazilo sa svih strana, čak i iz Poljske i Albanije.
Od onoga što se tada moglo videti u krugu manastira nije ostalo ništa: zidana crkva iz 1733. godine, trpezarija, kuhinja, štale, podrum, pa i jedna škola – drvena kućica u kojoj je osmoro dece stajalo ili sedelo na zemlji, a učitelj govorio sa kreveta, sve to zbrisano je.
Tokom novog austrijsko-turskog rata koji se završio 1739. godine kaluđeri su pobegli u današnju Rumuniju, a čuvena Bogorodica Vinčanska postaje Bogorodica Bezdinska.
Osmanlije su uništile manastir 1740. godine. S obzirom da su neke druge crkve i manastiri u okolini izbegli tu sudbinu, nejasno je zašto se njihov gnev obrušio baš na ovo mesto.
Kako god, bilo je potrebno da prođe više od dva i po veka dok septembra 2020. tadašnji patrijarh SPC Irinej na mestu nekadašnjeg manastira nije svečano objavio obnovu nekadašnje crkve.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
