Jedna od najneobičnijih priča o muzejskim eksponatima na teritoriji Beograda odnosi se na stari avion koji počiva, rasklopljen u delove, u podrumu staklene zgrade pored aerodroma Nikola Tesla na Surčinu.
Zgrada u čijem podrumu već četrdesetak godina stoji skrivena od javnosti ova letelica, zdanje je nacionalnog Muzeja vazduhoplovstva.
Zbog udaljene pozicije od samog grada i, nekako, skrajnutosti sa puta, ovaj muzej ne posećuje mnogo ljudi godišnje.
Avion o kome je reč bio je u upotrebi u Drugom svetskom ratu. Proizvodila ga je legendarna italijanska firma FIAT, danas čuvena zbog svojih automobila. Međutim, samo pasionirani poznavaoci istorije, naoružanja i tog rata znaju da je do 1945. FIAT bio vodeći italijanski proizvođač tenkova, ratnih aviona i mitraljeza.
Jednom rečju, ključni akter ratne industrije fašističke Italije. Sa proizvodnih traka fabrika u Torinu tako je u jednom trenutku sišao i avion koji je bio označen kao model “G50 bis“.
Ratno ime, pored oznake, bilo mu je Freccia. To je na italijanskom značilo “strela“.
Model je bio najproizvođeniji ratni avion u Italiji u toku te globalne katastrofe, i, u punom smislu te reči, simbol jedne neslavne epohe za Italiju.
Deo tih aviona, proizvedenih u hiljadama primeraka, dospeo je u ruke i zloglasne ustaške države NDH, u čijem vazduhoplovstvu je služio za napade na partizanske snage koje su se borile protiv Nemaca, ustaša i domobrana. Kada je rat bio gotov, i ustaška država uništena, deo ovih aviona dospeo je u ruke nove Jugoslovenske armije i njenog vazduhoplovstva.
A onda se vremenom nekako desilo da su svi primerci tog italijanskog aviona koji su preživeli Drugi svetski rat i zaostali kao ratni trofeji od Afrike do Evrope – uništeni.
Rashodovani, korišteni do raspada, bačeni, isečeni kao ružan podsetnik na tešku prošlost.
Istu sudbinu su imale i sve ustaške “strele” koje su opstale u novoj Jugoslaviji.
Sem jedne.
Kada je 1951. godine na Kalemegdanu napravljena velika izložba ratnog materijala kako bi se proslavila desetogodišnjica “revolucije”, odnosno, formiranja partizanskih odreda na teritoriji Jugoslavije, i njihova borba u toku čitavog rata, iz nekog zapećka, sa nekog od napuštenih ratnih aerodroma, gde se raspadao u tišini, za deo te postavke je donet jedan FIAT G50 “Strela”.
Premazan je u improvizovane ustaške oznake i zaboden u zemlju: trebalo je da simbolizuje napade iz vazduha tokom bitke u Drvaru 25. maja 1944. godine kada je avijacija NDH napadala zajedno sa nacističkom položaje partizana u tom bosanskom gradu. Tema tog dela izložbe je bilo uspešno spasavanje partizanskog vođe Tita iz pećine, i propast ustaške avijacije u tom poduhvatu.
Da bi istakli veličinu svoje pobede, oficiri tadašnje vojske, JNA, napisali su na olupini na Kalemegdanu čitave nizove parola na krilima FIAT “strele”, rečenice pune pravednog pobedničkog duha.
Olupina je “krasila” Kalemegdan sve do sredine šezdesetih kada je tadašnja gradska uprava rešila da čitav kompleks pretvori u park i ukloni ratne eksponate, odnosno, svede ih na poziciju u rovu ispred Vojnog muzeja, gde i danas stoje.
Taj jedan avion FIAT G50, koji je pukom srećom tako opstao, bio je prebačen na novi aerodrom na Surčinu gde je zajedno sa ostalim eksponatima koji su trebali da formiraju zbirku novog Muzeja vazduhoplovstva, proveo još dvadesetak godina u improvizovanom depou, do useljenja muzeja u novu zgradu na samom aerodromu.
Međutim, i kad je muzej dobio svoju zbirku, ovog aviona nije bilo u njoj. Jednostavno, niko se nikada nije potrudio da ga rekonstruiše do nivoa da bude muzejski eksponat.
U međuvremenu se saznalo da je u pitanju jedini preživeli primerak tog aviona na celom svetu. Globalni ekskluzivitet.
U toku proteklih decenija često su se pojavljivale priče o stalnom interesovanju muzejskih i istorijskih institucija iz same Italije da nekako dođu do ovog, za njih neprocenjivog komada sopstvene istorije. Sa pojavom interneta, foruma i društvenih mreža, tih priča je sve više.
Bilo kako bilo, tražili ga Italijani gorljivo ili ne, jasno je da se u Beogradu nalazi izuzetno vredan muzejski primerak, sa neverovatnom pričom koja duboko odražava tragediju kakva se odvijala na ovim prostorima u toku Drugog svetskog rata.
I da je ogromna šteta što nije u takvom stanju da i oni, ne tako brojni, posetioci ovog muzeja mogu da ga vide, zagledaju i osluškuju zamišljeni njegov istorijski “puls”.
Umesto toga, rastavljen na delove, čami u podrumu. Jedini na svetu.
Dokle će – niko ne zna.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…