NAJNOVIJE
Top

Jedan govor iz Kolarca 1937. prikazao je bolno nepravdu prema udatim ženama

 
4

Po kojim pravnim i moralnim normama, dužnostima i obavezama su se vladali naši preci u braku?

Koliko se sve to razlikovalo od današnjih stavova, a koliko poklapalo? Da li bi nešto trebalo od svega toga „oživeti“ u 21. veku ili bi sve trebalo da ostane zanavek u tim godinama 20. veka?

Najvažnije uzajamne obaveze su tridesetih godina bila propisane državnom uredbom, koja se pak u potpunosti oslanjala na onu donetu s kraja 19. veka.

Da ne zbunjujemo. Kao u nekoj vremenskoj kapsuli vodimo vas u 1935. godinu na predavanje kasacionog sudije Miloša Jovičića održano na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Tema: Pravni odnosi u porodici. Sala ispunjena do poslednjeg mesta, a stajalo se i sa strane. Pažljivo se slušalo…

Do samog zaključenja braka supruzi, jedno prema drugome, stiču izvesna lična prava i primaju izvesne lične obaveze. Svi ovi odnosi su pretežno moralne prirode, ali ih je zakonodavac podigao na stepen pravnih odnosa“.

Dakle, supruzi, a ne supružnici, bračni drugovi, ili koji već sinonim se upotrebljava sada. U ono doba supruzi je bio opšteprihvaćen termin za muža i ženu.

Iz Jovičićevog predavanja saznajemo da se tada vladalo u braku zapravo po Uredbi donetoj još 6. februara 1857. godine. I da su obaveze naših predaka bile jasno definisane.

Recimo, u delu u kojem se govori o obavezi žene da se, po presudi, vrati mužu od koga je odbegla, preporučeno je izričito samo savetovanje, poučavanje i mirenje, ali nikakva prinuda.

Prva uzajamna obaveza, ističe se, najpre je obaveza polnog opštenja među supruzima. Ona postoji za sve vreme trajanja braka dok su supruzi polno sposobni!

Druga obaveza je obaveza na bračnu vernost i njome se dužnost polnog opštenja pretvara u dužnost isključivog polnog opštenja!

Treća obaveza je obaveza uzajamnog pomaganja i ona obuhvata ukazivanje moralne i materijalne potpore za vreme trajanja braka. Ona je poglavito dužnost muža, a samo izuzetno ženina prema mužu.

Na tragu emancipacije: iako je društveni život već davao ženama slobodniju poziciju, posebno u prestonici, bračni zakon je te 1937. godine i dalje bio ustrojen po obrascu iz 19. veka

Četvrta uzajamna obaveza jeste zajedničko stanovanje bez koga brak ne može da odgovori svome krajnjem cilju – stvaranju potomstva.

E, a ko ne ispuni… Naravno, i o tome se brinulo, pa tako neispunjavanje ovih obaveza supružnika može imati sankciju samo u obliku odvojenog života ili eventualno razvoda braka ako se za to steknu zakonski uslovi.

Ali uz uzajamne postojale su i posebne dužnosti, a najvažnija je dužnost muža da se stara za izdržavanje žene i dece i održavanje kuće.

On ima da podnosi sve domaće troškove iz svojih sredstava u granicama svog imovnog stanja i sposobnosti privredu. Troškove koje bi žena učinila muž je takođe dužan da nadoknadi“, objasnio je sudija Jovičić uz konstataciju da dužnost izdržavanja traje sve vreme braka pa i u slučaju kad ne postoji zajednički život dokle god je brak pravnovaljan, ali i za vreme vođenja brakorazvodne parnice.

Druga posebna dužnost muža je da se u svakoj prilici primi zastupanja ženskih moralnih i pravnih interesa.

I žene su imale posebne dužnosti uređene zvaničnom državnom Uredbom. Tako su u prvom redu imale dužnost da se staraju o kući, brinu o deci i posvete njihovoj nezi i vaspitanju.

Ovde treba obratiti pažnju na važnu opsaku: “Ali i ovde se žena pojavljuje kao pomagač mužu, koji takođe kao glava porodice ima dužnost da i sam o svemu tome vodi staranje

Mogle su da igraju tenis ali je ženama brak znatno sužavao mnoga prava

Znači, nikakve priče o podeli na muške i ženske poslove nisu važile u to vreme. Barem ne po slovu zakona! Rekli biste tako posle ovih nekoliko uvodnih redova. Ali…

Istina, na mužu je bilo da se svojski založi, ali na ženinu pomoć je i službeno mogao da računa. Ipak se on, videćete docnije, stavlja u superioran položaj jer se navodi da je vlast njegova.

Što bi se reklo, sve okruglo pa na ćoše i opet se dođe do toga da je žena podređena. Vapile su za slobodom i pravima.

Druga ženina dužnost je, pak, pomaganje mužu u pribavljanju i čuvanju imovine. Glavni teret u tom pogledu na nju pada samo ako je muž nemoćan, inače i ta njena obaveza samo je pomoćna dok glavni teret po pravilu snosi muž”.

Potom Jovičić kategorički kaže: “Najznačajnija prava muža prema ženi u braku potiču iz muževljeve vlasti“.

Kada je reč o ovoj vlasti po kojoj je muž gospodar kuće, to se tiče samo pravnih poslova. Samu stvarnu vlast žena često puta vrši sama u kući neograničeno, ali i tada muž, bar formalno, ima da odobri ženine pravne poslove. Ova vlast je dana mužu a ne ženi poglavito zato što je muž u današnjem životu taj koji je sa svojom spremom i životnim prilikama upućen da češće dolazi u dodir sa spoljnim svetom pa je zato i u položaju da bolje upozna životne odnose“.

Jovičić je istakao da će novi Građanski zakonik, koji je bio u pripremi, „svakako i za ženina prava učiniti nešto više, ali teško da će i on moći da u svakom pogledu izjednači muža i ženu u njihovim međusobnim odnosima“.

Muževljeva vlast je neotuđiva, nju on ugovorom ne može preneti na ženu. Ona nije apsolutna, već je ograničena dobro shvaćenim interesima bračne zajednice”.

Iz te, kako je nazivaju, vlasti proističe i ženina dužnost da primi porodično ime muža, te da ima pravo da ga nosi i posle njegove smrti, a ponekad i posle razvoda “ako za razvod nije sama kriva”.

Takođe, žena je udajom primala državljanstvo muževljevo uz obrazloženje da ukoliko želi zadrži pređašnje. Naravno, ovo se odnoslilo na strankinje.

Iz muževljeve vlasti proizilazilo je i da isključivo muž određuje gde će da žive

Ali imale su naše prabake i neka prava. Da ne budemo cinični – imale su prava da napišu testament! I da se javljaju kao parničari protiv muža. Ovo drugo verovatno se retko dešavalo, a ne verujemo ni da su pre smrti raspoređivale same nekakvu svoju ličnu imovinu, pošto je, kad se sve ovo pročita, jasno da su u svemu bile povinovane, kao što je to zakon nalagao, muževljevoj vlasti.