“Ti mi se tako sviđaš, tako mi se sviđaš, tako lepo pričaš, tako mi se sviđaš!”
Zasigurno ste bar nekad pevušili ove stihove, makar dok ste slušali “Džakartu” na radiju. Verovatno tada niste ni razmišljali da ste srcem i dušom “pobegli” u osamdesete godine.
Ustalasano more beogradske pop i rok scene privuklo je u to vreme brojne grupe koje su se već okupljale i u gimnazijskim klupama. Neke su se probile do vrha i osetile slavu, druge su ostale garažne i snimale u studiju kod Save Svinjara.
Pa ipak, bilo je i mnogo manje poznatih bendova koji su izašli iz anonimnosti, sačvali duh osamdesetih, pa nas danas njime, ponekad, iznenade i na trenutak zapljusnu.
Osim arhiva radio stanica, Jutjub je, takođe, prava riznica ovih bendova. Dok tonete u nostalgiju uz neoromantičarske novotalasne bendove, pojavljivaće vam se preporuke i za neke manje poznate pesme i autore, koje je neki entuzijasta, ipak, sačuvao od zaborava.
I velike izdavačke kuće koriste Jutjub da bi podsetile na svoja stara izdanja iz prohujalog vremena.
Spomenuta grupa “Džakarta” je, za divno čudo, još uvek na neki način “živa“. Njihov aktivni period bio je od 1981. do 1988. godine, ali poželelli su da se ponovo okupe i očaraju neke nove klince vanvremenskim hitovima.
Nažalost, jedan od osnivača ove grupe, nekada gitarista, a potom sudija Višeg suda u Beogradu Jane Parđovski to nije dočekao. Poginuo je 2011. godine na pružnom prelazu u Vrčinu, a u bendu ga je nasledio sin Vuk.
Klavijaturista Miloš Petrović preminuo je 2010.
Godine 2014. objavljuju album, kompilaciju pesama pod nazivom “San je jak”. To je i ime jedne od njihovih najmoćnijih pesama.
Tada počinje novi talas stvaralaštva ove grupe, čiji frontmen ostaje Igor Popović. On se bazirao na obradama čuvenih rok hitova. Pre dve godine objavili su album “Letim”.
***
“Tvoj dah me mami da ti se dam, i hoću da dugo, dugo sam sam“
Ovi stihovi kao da lebde nad Beogradom i da ih svako čuje u trenucima i najmanje usamljenosti, dok košava brije prazne gradske ulice.
Grupa “Divlji anđeli” je osnovana 1982. godine, a mnogo ljudi učestvovalo je u njenom radu. Osnivači su gitarista Dragan Đorđević, vokalista Nebojša Savić Boca, bas gitarista Dejan Lalević i bubnjar Miroslav Lekić Šiki.
Sa grupom je svirao i Rambo Amadeus. U kultnoj pesmi “Totalni kontakt” gostovala im je i legendarna Zana Nimani.
Prvi album bio je “Divlji anđeli“, na kojem se i objavljena pesma čiji stih citiramo i danas – “Voli te tvoja zver”.
Ova se pesma 2011. godine, po glasovima kultnog radija Beograd 202 izabrana među 60 najboljih pesama PGP-a za šest decenija rada ove kuće.
Grupa je postojala samo dve godine, a pred singl “Totalni kontakt” došlo je do promene u sastavu. Umesto Đorđevića i Lalevića pristupio je novi član Radomir Marić, inače, potom član “Divljih kestena” i “Kraljevskog apartmana”, kao i Branko Jeriček.
***
Grupa “Slomljena stakla” osnovana je 1983. godine, a njihov prvi album nosio je zanimljivi naziv “Psiho klub” i imao je interesantan omot – članovi grupe fotografisali su se ispred tajlandske rezidencije.
Ova grupa nije okupljena u školskoj klupi, već u kafani “Večiti mladoženja” na Vračaru. Tu su se sastali pevač Zoran Vasilić i Aleksandar Živanović.
Duh Beograda osamdesetih sačuvan je u spotu “Još jedna votka”. Snimljen je u tramvaju ČKD, kakvi i danas voze ulicama grada. Sneg se topio, a ulice su, kao i uvek, bile užurbane i sve bi izgledalo pomalo tmurno i depresivno da u tramvaju nisu bili veseli momci upečatljivog imidža osamdesetih godina.
Bez mnogo smisla, vozeći se sami, oni su pevali laganu pesmu, nonšalantno igrali i izmotavali se, pa čak i pripalili cigaretu. Tako su izgledali šmekeri pre 40 godina.
Posle ovog albuma usledio je veliki koncert i novo izdanje “Ljubav je kad…”. Zanimljivo je da je prvi album objavljen u Ljubljani (ZKP RTLJ), drugi u Jugotonu, a tek treći u čuvenom PGP. To je bio album “Samo ljubav može to” koji je, interesantno, imao i primese folka.
Na albumu su učestvovali i bivši članovi grupe “S vremena na vreme” Asim Savran i Dejan Škopelja.
***
Tri devojke razbarušene kose, sa izraženom šminkom sa osmehom poziraju iznad strašnih i smešnih naslikanih mitskih bića. One su zaludele Beograd svojim laganim, užurbanim ritmom i provokativnim vokalom.
To su bile “Šizike” – Jasmina Branković, Jasna Dimitrijević i Ljiljana Dimitrijević.
Njihov jedini album “U zemlji čuda” izašao je 1984. godine, a 2016. godine objavljen je album gotovo istovetnog zgleda, na kome su dodate i pesme grupe DATA.
Novi talas osamdesetih doneo je i potpuno drugačiji zvuk, koji više nisu proizvodili samo instrumenti, već i elektronika. Čar muzike tih godina bila je upravo u tome. Ni Šizike ne bi tako zvučale da se među tri dame nisu umešala i dva Zorana: Jevtić i Vračević, koji su doprineli svojim elektronskim spravama.
To je učinjeno s merom, pa na albumu dominiraju vokali, praćeni minimalnom elektronikom.
2019. izdat je i album “Šizike Night Club” sa pesmama iz perioda 1985. i 1986. godine koje nisu bile objavljene.
Spomenuli smo i bend DATA. To je potpuno zaboravljena beogradska grupa, koju su osnovali upravo Zoran Jevrić i Zoran Vračević. Oni su, inače, učestvovali sa svojim elektronskim instrumentima u radu mnogih grupa. Osim Šizika, to je bio i Master Scratch Band.
Ali, sarađivali su i sa Bebi Dol, Askom, U škripcu, Max&Intro, Masimom Savićem, Slađanom Milošević…
***
Idemo na početak – “Sanjaš li u boji” smatra se prvom elektronskom pesmom u bivšoj Jugoslaviji.
To je delo grupe “Beograd”, koja je osnovana krajem 1980. godine. Bend su činili Slobodan Stanić Gricko i Ljubodrag Bubalo Ljuba.
Sintisajzer, bas gitara, ritam mašina i električni bubanj bili su prava revolucija.Singl “Sanjaš li u boji” objavljen je 1982. godine u malom tiražu, a iste godine usledio je i mnogo popularniji album “Remek depo”
Ako grupu i ne znate pod originalnim imenom, niti album, ovi stihovi sigurno će vam pokrenuti melodiju u glavi:
“Gleda se TV, igraju se karte. Majke šalju decu u škole, majke šalju decu u radnje, majke šalju decu na groblje. Da li ste čuli za opasne igre Sex, drugs and rock and roll”.
Remek depo je, svakako, bilo remek delo!
Magični zvuci koji su tako oplemenili veličanstveni i danas iščezli beigradski novi romantizam, nastajali su u kućnim uslovima, pomoću “štapa i kanapa”. Uvoz nije bio jednostavan, a naprave su bile skupa novotarija.
Pa ipak, zaljubljenici u muziku su se dovijali i učinili da naša pop scena ne kaska za zapadnim trendovima. Njujork, London i neki beogradski klub vibrirali su u istom ritmu. A neke od hitova pevamo i danas. Ima li boljeg spomenika toj eri?
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
